3
UVOD
Ovaj rad analizira stvaranje Evropske unije, kriterijume konvergencije, način na
koji su oni uvrđeni i kako se, odnosno, koliko ih zemlje poštuju nakon pristupanja
evrozoni, ulogu Evropske centralne banke u kreiranju monetarne politike EU, kao i
prednosti i nedostatke EU.
Stvaranje jedinstvene valute bio je dug proces od istorijskog značaja. Pre manje od
jednog veka, Evropu su karakterisali politički nemiri i ekonomsko rasulo. Motivi za
početak integracije su brojni. Postojala je želja stvaranja demokratski uređene Evrope kao
alternative odbačenoj nacionalističkoj vladavini. Takva Evropa je trebala da postane
zajednica mira i mesto koje pruža ekonomsku sigurnost svojim državljanima.
Potpisivanjem Rimskog i Pariškog ugovora evropski lideri započeli su izgradnju
ujedinjene Evrope. Od tada, Evropa je postigla mnogo. Sigurno, jedno od najznačajnijih
dostignuća bilo je uspostavljanje zajedničkog tržista, sa slobodnim protokom robe, kapitala
i ljudi. Nakon toga, ne manje važna, stvorena je Evropska unija sa 11 članica na početku, a
već sada sa 16.
Generalno, zemlja ne postaje član evrozone odmah nakon pristupanja Evropskoj
uniji. Umesto toga, zemlja postaje članica koja podleže pravilu privremenog odstupanja.
Ovakve zemlje imaju niz obaveza. One moraju da sprovode zajedničku politiku deviznog
kursa (uključivanje u Mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva - ERM2), a da
sopstvenu ekonomsku politiku posmatraju kao zajedničku brigu. Međutim, samo
koordinisanje politika nije dovoljno. Da bi ušle u Evropsku uniju, zemlje moraju da ispune
niz kriterijuma pravne i ekonomske konvergencije. Kriterijumi pravne konvergencije
obavezuju zemlje koje apliciraju za prijem u evrozonu da stvore odgovarajuće pravne
osnove za učestvovanje u monetarnoj uniji, od kojih je najvažnija nezavisnost centralne
banke. Za razliku od njih, kriterijumi ekonomske konvergencije obavezuju zemlje koje
žele da uđu EMU da stvore ekonomske uslove koji omogućavaju održavanje stabilnosti
cena i obezbeđuju usklađenost na nivou evrozone.
5
izveštaj podrazumevao je stvaranje Evropske monetarne unije u 3 stepena koji su izvedeni
u sledećim periodima:
1. Prvi stepen: 1. jul 1990. - 31. decembar 1993. godine. Aktivnosti u okviru prvog
stepena podrazumevale su stvaranje bolje interakcije kapitalnih tržišta. To se
odnosilo na smanjivanje razlika u ekonomskim politikama zemalja članica,
uklanjanju prepreka za finansijske tokove, upotpunjavanje zajedničkog tržišta itd.
2. Drugi stepen: 1. januar 1994. - 31. decembar 1998. godine. Trebalo je stvoriti
ustanove koje će sprovoditi poslove u vezi sa monetarnom integracijom. Nakon
drugog stepena, ERM se zamenjuje sa ERM2.
3. Treći stepen: 1. januar 1999. - do daljnjeg. Međusobno su fiksirani kursevi onih
valuta koje su se kvalifikovale za evrozonu.
EMS se raspada 1992. godine ispadanjem nekoliko valuta. Praktično je samo
holandski gulden sve vreme ostao u okviru +/- 2,25% prema nemačkoj marki. Sve je
ukazivalo na nove mukotrpne pregovore. Najveći protagonisti postavljanja izuzetno strogih
kriterijuma bili su tadašnji predsednik Bundesbank Karl Oto Pel i guverner engleske
centralne banke Robin Lig-Pimberton. Zamišljeno je stvaranje federacije centralnih banaka
koje ispunjavaju uslove za to. Na čelu Federacije je bila Evropska monetarna ustanova
(eng. EMI -
European Monetary Institution)
koja je počela da funkcioniše 1994. godine sa
sedištem u Frankfurtu. EMI je imala zadatak da pripremi ulazak u treću etapu EMU i to
prvenstveno kroz:
Intenzivniju koordinaciju nacionalnih monetarnih politika, sa ciljem osiguravanja
monetarne stabilnosti,
Stvaranje okvira za jedinstvenu monetarnu politiku evropskog sistema centralnih
banaka, posebno kroz razvijanje monetarne strategije i odgovarajuće monetarne
instrumente,
Redovno publikovanje izveštaja o napretku u trećoj etapi EMU.
1993. goodine, Savet ministara utvrđuje nove granice fluktuacije kako se ne bi
ponovila priča sa ERM. Naime, granice su sa +/- 2,25% pomerene na +/-15%, što je
ukupno 30%.
Sve zemlje članice EU morale su da ispunjavaju određene kriterijume počev od
najmanje dve godine od ulaska i kasnije sve vreme boravka u EU. Valute su morale da
6
budu tržišno konvertibilne, što znači da se ukidaju sva ograničenja na kapitalne i tekuće
transakcije u toj valuti.
Evropska monetarna unija počiva na:
Harmonizaciji monetarnih politika zemalja članica - zemlje koje uđu u monetarnu
uniju ne mogu samostalno voditi monetarnu politiku.
Zajedničkoj centralnoj banci - radi operativnog delovanja, jedinstvena valuta mora
da ima ustanovu koja će obavljati zajedničke poslove.
Zajedničkim rezervama - zemlje unutar monetarne unije mogu imati svoje rezerve,
ali sa njima mogu raspolagati usklađeno sa drugim zemljama članicama.
3
1.1. Istorijski datumi EU
Ideja evropskog ujedinjenja je stara i svoje korijene vuće još iz vremena daleko pre
II Svetskog rata. Ozbiljne,realne ideje o tesnoj saradnji evropskih zemalja, oslobodjene
hegemonističkih želja, nastale su nakon bolnih i stravicnih Francusko-Pruskih ratova 1870
god. i I Svjetskog rata (1914-1918). Vekovima razjedinjen “stari kontinent” i poprište
velikih svetskih sukoba i ratova, bio je pogodno tlo za istinske akcije i napore za Evropsko
ujedinjenje. Nakon završenog II Svjetskog rata, na zgarištima i ruševinama Evrope javila
se ideja političkog i ekonomskog povezivanja “evropskih demokratija”. U okviru brojnih
zalaganja za stvaranje ujedinjene Evrope, značajan je govor tadašnjeg britanskog premijera
Vinstona Čerčila održanog 19. Septembra 1946. u Cirihu gdje poziva države kontinetalne
Evrope na stvaranje ujedinjenih evropskih država. Po Čerčilovom mišljenju osnovna
predpostavka ujedinjene Evrope je bila Francusko-Njemačka saradnja.
Stvaranje i postepeni razvoj EU mogu biti prikazani isticanjem najvažnijih datuma:
18. april 1951 god
. šest evropskih država ( Zapadna Njemačka, Frncuska, Italija,
Belgija, Holandija i Luksemburg) potpisuju Pariški sporazum kojim je osnovana
evropska zajednica za ugalj i čelik (CECA). Naime, francuski ministar spoljnih
poslova Robert Šuman i poznati francuski ekonomist Žan Mone, još 1950 godine
donose tzv. Šumanov plan o osnivanju evropske zajednice za ugalj i čelik tj
stavljanje cjelokupne francuske i njemačke proizvodnje uglja i čelika pod
3
Izvor: Prokopijević, M., 2005.,
Evropska unija: uvod,
Beograd.
