Testament

Uvod

Nasleđivanje je prenos duhovnih i materijalnih osobina i vrednosti sa predaka na potomke, vremenska veza međuzavisnosti svih generacija, lanac kontinuiteteta. Odatle, nasleđe ne predstavlja samo pravni pojam, već naprotiv, javlja se i u mnogim drugim naukama, kako prirodnim, tako i u društvenim (sociologija, istorija, biologija, psihologija…). U istoriji prava, nasleđivanje se dugo nije moglo odvojiti od biološke i religijske osnove. Tako, na primer, u Rimskom pravu, bilo je istaknuto da naslednik neosporno ima ista prava i obaveze kao i umrli. To ukazuje na drevna shvatanja o naslednom pravu. Takođe, Rimljani su govorili da je velika nesreća umreti bez testamenta. Danas, tradicionalna shvatanja, ustupila su mesto savremenijim, gde nasleđivanje ima imovinski karakter, i najčešće se označava kao prelaženje imovine sa umrlog na druga lica, kao i ustupanje prava i zaostavštine, tj. stvari i prava umrlog na njegove naslednike. Ipak, i u savremenim pravima je usvojena rimska praksa testamentiranog nasleđivanja. U nauci se pretpostavke za nasleđivanje označavaju kao pravne činjenice na osnovu kojih nastupa nasleđivanje, ili kao osnovni uslov za nasleđivanje. Mnogi autori navode tri osnovne pretpostavke za nasleđivanje: smrt ostavioca, postojanje naslednika i osnov pozivanja na nasleđe. Ipak, najbitnije pretpostavke za nasleđivanje su postojanje zaostavštine i smrt ostavioca (delacija), iz kojih proizilaze neki osnovi na nasleđe: ugovor o nasleđivanju, zaveštanje (testament) ili, pak, zakon (u nekim starim pravima – običaj). Iz navedenog sledi da je postojanje zaostavštine jedan od bitnih uslova za nastajanje naslednopravnog odnosa, jer ako umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud nema o čemu da raspravlja, pa se postupak obustavlja. U svim našim zakonima, dopuštena su samo dva osnova, kao preduslov za pozivanje na nasleđe, a to su zakon i zaveštanje, odnosno testament. Do zakonskog nasleđivanja dolazi ako nema testamenta, ili je on ništav, ako zaveštanjem , odnosno testamentom nije obuhvaćena celokupna imovina (zaostavština) i ako zaveštajni naslednik ne može ili neće da se primi nasleđa. Prema našim zakonima o nasleđivanju, moguće je da naslednik u istom slučaju, nasleđuje delimično po testamentu a delimično kao zakonski naslednik (naravno, to se odnosi na različite delove zaostavštine). Ugovor o nasleđivanju, bar za sada, nije dopušten u Srbiji. U državama anglo-američkog pravnog sistema, primenjuje se testamentirano nasleđivanje, tako da se i zakonsko nasleđivanje bazira na tastamentiranom. U evropskokontinentalnom sistemu prava, nasuprot, pravilo je zakonsko nasleđivanje. Najčešće činjenice na kojima se zasniva zakonski red nasleđivanja jesu srodstvo (krvno i građansko) i bračna veza. U xx veku, u pojedinim pravima, javile su se i neke druge činjenice, kao na primer zajednica života, izdržavanje, vanbračna veza i drugo. Tako se, iz svega gore navedenog, može zaključiti da nasledno pravo ima dva osnovna značenja: objektivno i subjektivno. U objektivnom smislu se podrazumevaju sva pravila i propisa koji uređuju nasleđivanje, a pod subjektivnim se podrazumeva konkretno ovlašćenje određenog lica da na osnovu objektivnog naslednog prava stekne pravo na nasleđivanje zaostavštinu ostavioca.