Република Србија
Криминалистичко полицијска академија
Земун, ул. Цара Душана бр. 196.
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ:
Илегалне миграције и трговина људима
TEMA:
Идентификација жртава трговине људима
Наставник
Студент
Проф. др
Земун, 2013. година
САДРЖАЈ
УВОД......................................................................................................................3
ПОЈАМ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ.............................................................................4
ПРИСТУПИ И ПРИНЦИПИ ИДЕНТИФИКАЦИОНОГ ПРОЦЕСА
ЖРТАВА.................................................................................................................7
ПРЕЛИМИНАРНА ИДЕНТИФИКАЦИЈА И РАСПОЗНАВАЊЕ
ПРЕТПОСТАВЉЕНЕ ЖРТВЕ И ЖРТВЕ...........................................................9
ДИРЕКТНИ ПОКАЗАТЕЉИ..............................................................................10
ИНДИРЕКТНИ ПОКАЗАТЕЉИ........................................................................11
ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРОФЕСИОНАЛЦИ КОЈИ СПРОВОДЕ
ИДЕНТИФИКАЦИЈУ..........................................................................................13
МЕТОДИ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ........................................................................14
САМОИДЕНТИФИКАЦИЈА ЖРТАВА ТРГОВИНЕ ЉУДИМА И ЊЕН
ЗНАЧАЈ.................................................................................................................15
УТВРЂИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА.........................................................................18
ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................20
ЛИТЕРАТУРА......................................................................................................21
2
ПОЈАМ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ
Идентификација жртве подразумева недвосмислено утврђивање да је у
конкретном случају реч о жртви трговине људима.
5
Специјалисти који се овим проблемом баве, интерпретирају идентификацију
на следећи начин:
а) мере усмерене на потрагу и откривање потенцијалних жртава трговине људима у
срединама које се сматрају погодним за трговину људима – илегалне миграције
рада, проституција, итд.
б) анализа информација у вези са потенцијалном жртвом, како би се утврдила веза
између конкретног случаја и постојећих показатеља и како би се утврдило да је
заиста у питању жртва трговине људима и којој је потребно пружити помоћ и
заштиту.
6
Показује се да се идентификација жртава трговине људима сматра процесом
кроз који обучена лица и квалификовани стручњаци (полиција, инспекција рада,
гранична полиција, имиграционе власти, амбасаде, конзулати итд.) у сарадњи са
специјализованим невладиним организацијама:
1. предузимају мере како би се открили случајеви трговине људима на местима где
се различите фазе трговине људима обично одвијају (врбовање, превоз, смештај,
експлоатација итд..) или након бекства од трговаца;
2. прикупљају информације у вези са случајевима трговине људима било од самих
жртава, или од других извора који поседују информације о незаконитим радњама
почињеним над жртвом;
3. врше анализе добијених информација и пореде карактеристике појединачних
случајева са постојећим индикаторима трговине људима;
4. закључују да ли је лице жртва трговине људима и омогућавају добијање
неопходне помоћи и заштите.
Жртве трговине људима су начешће идентификоване на један од следећих
начина:
од стране субјеката који су специјализовани за супростављање трговине
људима (полиција, имиграционе службе, службе граничне безбедности, војна
полиција...),
кривичном пријавом члана породице жртве (коме се жртва јавила телефоном
или се на други начин информисао о судбини члана своје породице),
5
Проф. др Саша Мијалковић, Проф. др Милан Жарковић, op.cit., стр. 409.
6
Татиана Фомина, Међународни центар „Ла Страда“, Молдавија и Мариа Вогиаци, Центар за
одбрану људских права Грчка, РЕГИОНАЛНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА ИДЕНТИФИКАЦИЈУ ЖРТАВА
ТРГОВИНЕ ЉУДИМА - ПРИРУЧНИК ЗА ЈУГОИСТОЧНУ И ИСТОЧНУ ЕВРОПУ, Комитет
правника за људска права – YUСОМ, Београд 2012., стр. 15.
4
самоидентификовањем жртава (обраћање жртава полицији или НВО
непосредно или преко СОС телефона),
кривичном пријавом клијената или пружањем помоћи жртвама које су
експлоатисали,
активностима социјалних радника,
интервенцијом грађана,
интервенцијом транспортних радника,
интервенцијом верских радника и верника.
Начелно, ситуације у којима припадници служби безбедности могу да дођу
у контакт са жртвама су различите, од планираних пресецања ланаца трговине
људима, преко њихових случајних пресецања (приликом рација, обиласка терена,
контроле прелажења државне границе...) до откривања жртава приликом
поступања по пријавама о извршеном кривичном делу и обраћања лица која за себе
тврде да су жртве.
Примарна (прелиминарна) идентификација
могућа је на основу индикатора
(индиција) који указују на жртве трговине људима, и следећу се индиције које
указују првенствено на жртве трговине људима:
лицу је неко други организовао путовање,
лице не располаже слободно својим путним исправама,
незаконит улазак или незаконит боравак у земљи,
лице које пружа сексуалне услуге не располаже својом зарадом,
особи је ускраћена здравствена заштита,
особа нема никакву или има огранићену слободу кретања,
особи се прети стварном применом насиља, сексуалним злостављањем или
су на њом приметни знаци сексуалног злостављања,
особа је често у улози гаранта за издавање визе
особа нема сопствени смештај у земљи,
особа проводи ноћ на радном месту,
особа не зна адреса на којој ради и слично.
7
Идентификовање жртве је дуготрајан процес. Може захтевати размену
информација међу државама и различитим анти-трафикинг органима, укључујући
како државне тако и невладине организације за подршку жртвама. Чим надлежни
органи имају разлога да верују да је особа жртва/потенцијална жртва трговине
људима, она не сме да напусти територију те државе док се процес идентификације
не заврши. Поред тога, надлежни органи треба да обезбеде да потенцијалне жртве
добију бесплатну помоћ – минимални пакет услуга гарантованих од стране државе.
Такође је важно напоменути да, ни под којим околностима процес
идентификације не сме да зависи од бирократских гломазних процедура које имају
за последицу ограничавање права жртава на помоћ и заштиту. Ово је без обзира на
чињеницу што у одређеним случајевима жртва мора бити призната као таква од
стране надлежних државних органа, како би избегла депортацију, јер и у том
случају има право на програм заштите сведока. У сваком случају, чак и под овим
7
Проф. др Саша Мијалковић, Проф. др Милан Жарковић, op.cit., стр. 409. - 411.
5
