Upotreba obnovljivih izvora energije i povećenje energetske efikasnosti u službi lokalne zaštite klime u Garhingu i Pančevu

UVOD

Čoveka i ljudsku zajednicu su kroz istoriju pokretali nekoliko grupa činilaca: potrebe, interesi, vrednosti i nužda. I dok je ranije egzistencijalna nužda prisiljavala ljude na promene, danas je globalno društvo, na kvalitativno drugačijem nivou, suočeno sa erom „nužde“. U prošlosti je priroda svojim silama prerastala male ljudske zajednice, a sada civilizacija prerasta mogućnosti prirode, zbog čega je (ponovo) zavladala nužda. Ivan Cifrić smatra da se u istorijskom razvoju društva može govoriti o tri razdoblja: razdoblje egzistencijalnih potreba (plemensko, predindustrijsko društvo), doba materijalnih interesa (industrijsko društvo), period postmaterijalističkih potreba (postindustrijsko društvo) i razdoblje nužde (skorašnji stupanj postindustrijskog društva – superindustrijalizacija). Na osnovu grubog poređenja bi se moglo reći da se agrarna društva odnose prema industrijskim: kao stabilno prema nestabilnom; održanje naspram razvoja; ravnoteža čoveka, prirode i rada nasuprot dinamičnosti njihovih uzajamnih odnosa; zatvorenost agrarnih društava uz povremena otvaranja putem medijatora u odnosu na potpunu otvorenost industrijskih društava; usmerenost agrarnih društava na reprodukciju nasuprot produkciji i ekspanziji industrijskih društava; mali rizik opstanka u agrarnim društvima, koji zavisi od prirode, naspram rastućeg rizika industrijskih društava; potrebe za minornom količinom energije nasuprot velikim energetskim potrebama industrijskog društva i dr. Upravo je količina energije koju proizvodi i troši zapadna civilizacija jezgro njene vitalnosti, ekspanzije, ali i suprotnosti. „Na toj suprotnosti civilizacija „iznuđuje“ suglasnost drugih društava u kulturnom razvoju. Zato industrijska društva nastoje stalno (1) uvećavati količine raspoložive energije i (2) produžiti ljudski život. U tome dosad uspijevaju. Takav primamljiv motiv postaje bitan element privlačnosti zapadne kulture.“

RAST POTROŠNJE ENERGIJE KAO USLOVA PRIVREDNOG RASTA

Ovo Cifrićevo zapažanje potvrđuju statistički podaci, razna poređenja, ali i prognoze uglednih međunarodnih organizacija. Najveća potrošnja fosilnih goriva desila se u periodu posle Drugog svetskog rata, kada je do početka devedesetih godina XX veka potrošeno više fosilnih goriva nego u čitavoj pređašnjoj istoriji čovečanstva.  Od početka šezdesetih godina svetska potražnja za energijom beleži neprestani, eksponencijalni rast koji je u samo tri navrata (1973 – 1975, 1979 – 1982, 1988 – 1991) doveden u pitanje. Bil Mekiben primećuje da se u prošlom stoleću čovečanstvo više nego utrostručilo, ali da se ono nije zadovoljilo samo trostruko većom potrošnjom sirovina. Tokom XX veka se industrijska proizvodnja povećala pedeset puta. Četiri petine tog rasta ostvareno je posle 1950. godine, a najvećim delom je on počivao na fosilnim gorivima. Svet će trošiti sve više energije: prema većini procena, 2 – 3 % više svake godine.
Svetski savet za energiju (WEC) predviđa da će tražnja energije u ovom milenijumu imati izrazito eksponencijalni karakter i da će svojim rastom nadmašiti i demografski rast. Prema prognozi Međunarodne agencije za energiju (IEA), ukupna potrošnja energije na svetu će 2020. godine biti dvostruko veća od potrošnje iz 1990. godine i iznosiće 120 milijardi barela ekvivalent nafte.  Na prelazu u novi milenijum svetska potrošnja energije bila je oko 8 Gtoe , dok se prognoze potrošnje energije u 2050. godini kreću od minimalnih 13 Gtoe (u slučaju veće energetske efikasnosti), do čak 20 Gtoe, ukoliko se nastavi sadašnji trend potrošnje i efikasnosti. Trenutno se potreba za energijom u svetu povećava 2,8% godišnje i postojeća struktura primarnih izvora energije, naročito raspoložive električne energije, teško može da obezbedi takav rast tražnje za energijom,  što će voditi, geografski ili geopolitički gledano, vrlo neujednačenom rastu i oskudici u energiji za veliki deo svetskog stanovništva. Međunarodna agencija za energiju procenjuje da bi do 2020. godine, uz sadašnji trend globalnog razvoja, potrošnja energije mogla da bude veća 60%, pri čemu će najveći deo rasta biti ostvaren u zemljama u razvoju. Glavni izvori energije će i dalje biti nafta, ugalj, gas, nuklearna fisija, a nalazišta nafte i zemnog gasa biće skoncentrisana samo u nekoliko zemalja sveta. Agencija zbog toga zaključuje da uloženi napori u ograničavanje emisija štetnih gasova neće biti dovoljni za ostvarivanje ciljeva Kjoto protokola.