Za   pravilno   definisanje   znanja   najvažnije   je   uvdeti   razliku     između     pojmova     podatak,
informacija  i  znanje.  Upravo  razlikovanje  navedena  tri  pojma,  razumevanje  koji  oblik  je
potreban   u   kojem   trenutku, koji od navedenih oblika organizacija poseduje i šta se s njima
može   učiniti,   dovodi   organizaciju   do   uspeha   ili   propasti.   U   skladu   sa   time,   u   nastavku   su
razgraničeni osnovni pojmovi vezani uz znanje.

Podatak  se može definisati kao skup odvojenih, objektivnih činjenica o  nekom događaju. Kada
se govori u poslovnom kontekstu, podaci   se   obično   odnose   na   arhivirane   transakcije,
događaje  i  slično,  a  u  organizacijama  se podaci  prikupljaju  i  skladište najčešće  u  okviru
službe za računovodstvo, finansije ili marketing. Premda je prikupljanje i arhiviranje podataka
neizostavan deo poslovanja, njihova  upotrebna vrednost je relativno mala, što je njihov osnovni
nedostatak. Podaci, naime, daju  samo  objektivni  prikaz  događaja,  a  ne  daju  odgovore  na
pitanja  kao  što  su  zašto  se  nešto  dogodilo,  koje  su  bile  posledice  ili  hoće  li  se  taj
događaj  ponoviti.  Upravo  iz  tog  razloga  kompanije  moraju  biti  oprezne  pošto  prikupljanje
velikog  broja  podataka  ne  osigurava dobru  osnovu za kvalitetno odlučivanje. S druge strane,
velika prednost podataka je ta što   su podaci osnovni input za kreiranje informacija, odnosno
informacije su podaci obogaćeni smislom i važnošću.  Takođe, može se reći kako je informacija
zapravo podatak koji ima neko značenje. Tu se postavlja pitanje ko je taj koji odlučuje da li je
nešto informacija ili samo podatak, odnosno nosi li  poruka neko  značenje ili  ne?  Budući  da je
svrha informacije, kao što sledi iz korena te reči, da informiše, logičan je zaključak kako
je  primalac  taj  koji  odlučuje  je  li  primljena  poruka  za  njega  informacija,  dakle  nosi  neko
značenje, ili samo podatak, dakle skup nepovezanih činjenica.

Definisanje  pojma  znanje  je  ipak  nešto  zahtevniji  posao. Neki autori ističu kako ne postoji
jedna, opšteprihvaćena definicija znanja. Najveći problem leži u  tome što se zapravo još ne zna
na koji se tačno način znanje kreira. Poznato je kako znanje  potiče  i kako se  koristi    unutar
glava  pojedinaca, ali  kako  tačno taj proces zapravo teče u glavama  još uvek je misterija. Ipak,
kako   bi   mogli   uspešno   upravljati     znanjem,   koje   je   postalo   ključni   resurs,   treba   postaviti
definiciju znanja.   Tako se znanje može ukratko definisati kao upotreba informacija   Takođe,
znanje  se  može  definisati  i  kao  mešavinu  iskustva,  vrednosti, informacija  unutar  nekog
konteksta  i  stručnih  saznanja koja pružaju  okvir  za  procenu  i korišćenje  novih  iskustava  i
informacija  čime  se  veći naglasak  daje  osobinama  znanja  koje  ga  čine  toliko  jedinstvenim
i istovremeno toliko nezahvalnim za upravljanje.

Davenport, T. H., Prusak, L. (2000.), Working knowledge: How Organizations Manage What They Know, Boston: Harvard

Business School Press

Ono što je bitno naglasiti je kako je znanje u suštini različito od informacija i zato zahteva
različite alate i pristupe za njegovo prenošenje. Podaci i informacije su jedini oblici poruke koji
se mogu zabeležiti, prenositi ili  skladištiti izvan  ljudskog  mozga,  dok  znanje  postoji  samo  u
glavama   pojedinaca. Stoga se navode   šest   karakteristika   znanja   koje   ga   razlikuju   od
informacija:  (1)  znanje  je  posledica  ljudskog  delanja,  (2)  znanje  proizlazi  iz  razmišljanja,
(3) znanje  se  kreira  u  realnom  vremenu,  (4)  znanje  pripada  zajednicama,  (5)  znanje  kruži
kroz zajednice na mnoge načine i (6) novo znanje se kreira na granici gde nestaje staro znanje.

Bitno je reći kako je upravo kontekst ono što odvaja navedene kategorije pa stoga nešto što je za
jednu osobu znanje za drugu može biti samo informacija i obrnuto.

1.1

Kategorije znanja

Znanje     se     može     predstaviti   u   obliku   duži     gde     jedan   kraj   predstavlja     tacitno,   a   drugi
eksplicitno znanje  pri čemu granica među  njima  nije  u  potpunosti  jasna .   Tacitno  znanje  se
naziva  i  subjektivnim,  zatvorenim,  ličnim,  tihim  ili  proceduralnim  znanjem,  dok  se  za
eksplicitno znanje koriste izrazi objektivno, otvoreno, jasno ili deklarativno znanje.   Tacitno
znanje je ono nevidljivo i koje se teško izražava. Ono je vrlo lično i teško  ga  je  formalizovati i
preneti   drugima.   Svaka   komponenta   tacitnog   znanja   predstavlja kombinaciju   iskustva,
obrazovanja,  tehničkog  znanja  i  kulturoloških  vrednosti    Tacitna znanja se koriste gotovo u
svemu  što  radimo  premda  toga  uglavnom  nismo  svesni,  na  primer  u  primeni  jezičkih
pravila dok govorimo ili pokretanju delova tela dok hodamo .  Eksplicitno  znanje,  dakle  znanje
koje  je  izraženo,  a  koje  se  u  eksplicitnom  obliku  iskazuje  brojkama  i  slovima,  može  biti
skladišteno  tako da se  lako  pretražuje  uz  pomoć  informacionih  tehnologija.  Tacitno  znanje,
da  bi  se  moglo  prenositi,  mora  biti  pretočeno  u  eksplicitno  znanje  koje  zatim,  njegovim
korišćenjem   i   modifikovanjem,   postaje   ponovno   tacitno   znanje.   Eksplicitna   znanja   se
relativno   lako   prenose   i   prikupljaju   kroz   slušanje   ili   čitanje,   dok   je   tacitno   znanje
komplkovano za razumevanje i prenošenje .

1.2

Uloga znanja u savremenom poslovnom okruženju

Smatra   se     kako     uspeh     određene     poslovne     strategije,   između     ostalog,     zavisi     od
koordinisanog   upravljanja   resursima,   što   podrazumeva   koordinaciju dva osnovna oblika
resursa koje organizacije koriste: (1) fizičke resurse – novac, oprema, materijal, zgrade i vreme i
(2) konceptualne resurse – podaci, informacije i znanje .   Dakle   može   se   reći   kako   je   za
uspešnost   kompanije   važna koordinacija   fizičkih,   odnosno   materijalnih   ili   opipljivih,   i

Mulder, U., Whiteley, A. (2007.), Emerging and capturing tacit knowledge: Methodology for a bounded environment