међусобно повезана управа и људска права. Како је ово доба када се са Француском
револуцијом дешавају исконске промене на политичком, друштвеном и економском пољу,
тако долази до крупних промена у државном уређењу. Најкрупније промене су: подела
власти на законодавну, судску и управну; прелазак са апсолутистичке монархије на
уставну; укидање феудализма и увођење капитализма и ограничавање и увођење државне
управе под правни оквир.

С овим променама се доносе и закони који битно ограничавају

самовољу државне управе - слобода, једнакост и приватна својина су проглашени за
неотуђива права Декларацијом о правима човека и грађана (1789) и у грађанско друштво
продире мисао о владавини права и демократским вредностима. Упоредни развој људских
права са управом је битно утицао на саму управу и довео до тога да законитост управе не
буде само апстрактни појам, већ му је дао оквире модерних друштвених вредности.

XX  века, после Другог светског рата долази до концепта људских права као урођених,
природних   права.   Генерална   скупштина   уједињених   нација   1948.  усваја   Универзалну
декларацију о правима човека. Ово је један од најважнијих докумената икада усвојених у
борби   за   људска   права,   јер   је   први   међународни   документ   који,   иако   није   био   правно
обавезан, подстицао државе да признају основна начела људских права. Након тога 1966. је
усвојен   Међународни   пакт   о   грађанским   и   политичким   правима   (са   којим   је   основан
Комитет за људска права), а затим, 1976, Међународни пакт о економским, социјалним и
културним правима. Поред њих, значајни документи су:

Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (1951),

Конвенција о елиминисању свих облика расне дискриминације (1969),

Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена (1981),

Конвенција УН против мучења (1984),

Конвенција о правима детета (1989).

Из овога је видљиво да су међународна документа и међународне институције прве
осигурале заштиту људских права (Европски суд за људска права је суд коме жалбе могу
подносити како државе тако и појединци), и оне су заслужне за наметање обавезе државама
чланицама да поштују сва начела која су се обавезале да поштују. Државе гарантују
неповредивост људских права првенствено Уставом, потом својим законима, које је управа
дужна да поштује.

Што се тиче Србије, први устав који је важио за либерални у своје време и који је означио
почетак ограничавања државног апарата је Устав из 1888. Устав из 1901. се генерално
сматра за корак назад на путу ка демократској држави, међутим, незадовољство народа тим
Уставом је било видно приметно, те већ 1903. долази до новог устава који враћа Србију на
демократски пут. Уставом из 1947. Србија се први пут декларише као република, затим
Уставом из 1963. се оснива Уставни суд, институција задужена за чување законитости и

Проф. Др Богољуб Милосављевић,

Управно право

, 2008

Иван Видановић,

Речник социјалног рада

, 2006