Zagadjenje vazduha

1.Uvod

Čist vazduh je osnov za zdravlje i život ljudi čitavog ekosistema. Vazduh je smeša gasova koja čini atmosferu, a sastoji se približno od 4/5 azota, 1/5 kiseonika i vrlo malih količina plemenitih gasova, ugljen dioksida, vodonika, ozona, vodene pare i raznih nečistoća. Nevolje nastaju kada se ovaj odnos poremeti.

Zagađeni vazduh utiče na različite načine na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera služi i kao sredstvo transporta zagađujućih materija do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagađenja kopna i vode. Zagađenje vazduha zavisi prvenstveno od tipa zagađivača.
Glavni izvori zagađenja vazduha su zagrevanje stanova, industrijske aktivnosti i saobraćaj. Najčešće zagađujuće materije su ugljenmonoksid (CO), sumpordioksid (SO2), azotdioksid (NO2), mikročestice čađi. Specifične zagađujuće materije vazduha su i olovo, kadmijum, mangan, arsen, nikl, hrom, cink i drugi teški metali i organski spojevi koji nastaju kao rezultat različitih aktivnosti.

Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa. Ovaj gas nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija od 1% CO u vazduhu je smrtonosna. Ugljen monoksid je toksičan u visokim koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao prekursor ozona. Emisije potiču uglavnom od saobraćaja. U Evropi se emituje oko 125 M tona, ili 11% od ukupne svetske emisije ovog gasa. Procenjuje se da emisija sumpornog dioksida (SO2) u Evropi iznosi 39 M-tona godišnje. Emisija SO2 jedinjenja drastično je veća u zimskom nego u letnjem periodu, zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najčešće i najviše u centralno, južnoj i jugoistocnoj Evropi. Zato su vlasti u državama ovih regiona krenule u kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim delovima. Koncentracija SO2 u atmosferi zapadno-evropskih gradova primetno je opala u odnosu na 1970. godinu. Pad koncentracije SO2 u atmosferi rezultat je redukcije korišćenja fosilnih goriva u zagrevanju domaćinstava.
Emitovane kisele supstance kao sto su SO2 i azot dioksid (NO2) u atmosferi se mogu zadržati i do nekoliko dana i za to vreme preći razdaljinu od preko nekoliko hiljada kilometara, gde se preobrazuju u sulfurnu i azotnu kiselinu. Primarni polutanti SO2 i NO2 i njihovi reakcioni proizvodi nakon njihove depozicije i promene padaju na površinu zemlje i površinskih voda (kisele kiše) gde uzrokuju zakiseljavanje sredine.

Efekti acidifikacije odražavaju se na: vodene organizme koji su osetljivi na povećanje pH i povećanje toksičnih metala u vodi, biljke su osetljive na povećanje koncentracije hidrogenovih jona u zemljištu, ljudi takođe trpe posledice acidifikacije zbog konzumiranja površinske ili podzemne vode koje često imaju neprimeren pH i povećanu koncentraciju metala.
Svojom delatnošću čovek je izmenio prvobitni sastav atmosfere, zemljišta i vode. Zagađujuće materije iz mnogih izvora zagađenja, neizbežnih pratilaca urbanog života, u obliku gasa, dima, prašine, pepela, čvrstog otpada i otpadnih voda ubacuju se u vazduh, zemljište i vodu menjajući ih.
Ugroženi su čovekovo zdravlje i njegova životna sredina jer nisu uspeli da se prilagode promenama. Javlja se niz obolenja koja u osnovi nisu nova, ali su postala dominantna i u vrhu liste uzorka smrti.
U 10 vodećih zemalja Evrope oko 20% svih uzroka smrti pripada malignim bolestima, od čega 1/3 respiratornom sistemu. 10% smrtnosti nastaje usled akutnih respiratornih infekcija. Povećan je broj obolelih od anemija, alergija, imunoloskih, genetskih i neurotskih poremećaja, poremećaja metabolizma. Put unošenja zagađujućih materija u organizam je inhalacijom, ingestijom i transkutano. Zna se da izloženost putem inhalacije zavisi od koncentracije zagađujucih materija, dužine izloženosti, fizičke aktivnosti, uzrasta i pola.Izloženost putem ingestije je manje razrađena jer bi se za svaku vrstu hrane morao računati unos za životni vek, ali je sigurno da se konzumiranjem zagađenih žitarica, voća i povrća kao i zagađene hrane životinjskog porekla unose različite toksične materije. Za kancerogene materije nema bezbedne granice vrednosti, dok za nekancerogene postoje definisane vrednosti zahvaljujuci kompenzatornim procesima u izloženom organizmu.