Univerzitet u Novom Pazaru
Departman za pravne nauke
Studijski program: Pravo unutrašnjih poslova
Tema: Pretpostavke i fikcije
Mentor:
Student:
Doc.dr Rejhan Kurtović
Selma Đozović 2-2864
Novi Pazar, 2019.
3
1. Dokazi
Zadatak sudije ili drugog subjekta koji primenjuju pravne norme ogleda se u
neophodnosti utvrđivanje postojanja pravno relevantnih činjenica od kojih zavisi primena
odgovarajućih pravnih normi. Drugim rečima, neophodno je preduzeti niz radnji da bi se izveo
zaključak o pitanju istinitosti sporne činjenice od koje zavisi primena određene prave norme na
konkretan slučaj. U delatnost dokazivanja spadaju: predlozi stranaka za izvođenje dokaza,
rešavanje o tome koji dokazi treba da budu izvedeni, izvođenje dokaza i njihova ocena. Sama reč
dokaz u teoriji prava i u procesnim pravima ima dva osnovna značenja. Shodno prvom značenju,
reč dokaz upotrebljava se u smislu dokaznog sredstva (dokazna sredstva su uviđaj, isprava,
svedok, veštak). U drugom značenju, reči u dokaz se označava rezultat izvedenog dokaz, tj.
iskaz svedoka, veštaka sadržina isprave. Naravno, nikad se ne dokazuju sve činjenice jednog
slučaja, već samo važne, pravno relevantne činjenice. Da li je jedna činjenica važna, pravno
relevantna, zavisi od njene pravne kvalifikacije. Od te kvalifikacije zavisi i pod koju će pravu
normu biti uvrštena. Dobar primer za izuzetnu važnost pravne kvalifikacije predstavlja navedeni
sukob Pola i Žana u samousluzi u Bulevaru Kralja Aleksandra. Povredu koju je pretrpeo Žan od
Polovog udarca pesnicom, javni tužilac je kvalifikovao lakom telesnom povredom, iz toga izveo
zaključak da Žanovu povredu ne treba podvesti pod član 53. KZS (krivično delo teške telesne
povrede) već pod član 54 ( laka telesna povreda) i, shodno tome, da se gonjenje za to krivično
delo iz člana 54. KZS preduzima po privatnoj tužbi a ne po službenoj dužnosti.
Iako se, u krajnjoj liniji, svaki dokaz može smatrati posrednim (tu treba iz jedne činjenice
da zaključi da li postoji druga činjenica), u pravnoj teoriji je opšteusvojena podela dokaza na
neposredne i posredne. Neposrednim dokazom utvrđuje se postojanje činjenice od koje po
materijalno pravnoj normi zavisi sadržina meritorne odluke (uviđaj predstavlja primer za
neposredan dokaz. Reč je o neposrednom čulnom opažanju o svojstvima ili stanjima stvari ili
lica). O posrednom dokazu je reč kad sud ili drugi subjekat koji primenjuje pravo dolazi do svog
stava o postojanju te odlučne činjenice za donošenje meritorne odluke izvođenjem iz postojanja
neke druge činjenice koja se u tu svrhu dokazuje. Ova druga činjenica (indicija) nije dokazno
sredstvo, nego pomoćni predmet dokazivanja (iskazi svedoka, veštaka, priznanje i drugi).
Dokazivanju putem indicija može se pristupiti i kad ima neposrednih dokaza (ali su slabe
dokazne snage) i kad ih nema. Pri tom, treba imati u vidu postojanje dva stepena dokaznosti -
4
uverenost u istinitost i dovođenje do verovatnosti (Poznić). Stoga, ne negirajući da je načelo
materijalne istine glavno načelo u procesu primene prava od strane suda ili drugog državnog
organa, treba uvažiti i stav da pravna istina nije krajnji cilj pravnih postupaka već jedan od bitnih
uslova valjane odluke (Perleman, Hasanbegović). Uostalom, pravna pravila dokazivanju,
postojanje pravnih prezumcija i fikcija, kao i odsustvo potrebe da se notorne činjenice dokazuju
govore u prilog elastičnijeg određenja vrednosti istine u procesu primene pravne norme.
Dokazi su pravnog karaktera
4
i u funkciji su dokazivanja. Dokazivanje je veoma složena
procesna delatnost koja angažuje sve krivičnoprocesne subjekte, bilo na liniji njihovih prava, bilo
dužnosti da doprinesu rasvetljenju i rešenju krivične stvari, a ono svoj završetak nalazi u oceni
dokaza, koja predstavlja podlogu presuđivanja krivične stvari. Dokazivanje predstavlja procesnu
radnju kojom se pomoću dokaza utvrđuju činjenice važne za pravilno presuđenje i to kako u
pogledu utvrđivanja krivice, tako i u pogledu odmeravanja odgovarajuće kaznenoprave sankcije
5
.
Dokazivanje u krivičnom postupku odvija se u skladu sa određenim procesnim pravilima,
najčešće svrstanim u odgovarajuća dokazna načela, kao što su limitirano načelo isitne, načelo in
dubio pro reo, te slobodno sudijsko uverenje, koje se nužno ispoljava u okviru načela slobodne
ocene dokaza
6
. U teoriji krivičnog procesnog prava poznate su dve teorije ocene izvedenih
dokaza: teorija o zakonskoj oceni dokaza i teorija o slobodnoj oceni dokaza. Prema zakonskoj
oceni dokaza, karakterističnoj za istražni (inkvizitorski) tip postupka, u samom zakonu određena
su pravila izvođenja dokaza od kojih sud ne može da odustane. Ova zakonska naređenja tačno
propisuju kojim se dokaznim sredstvima sudija sme koristiti, kakve uslove svako dokazno
sredstvo mora ispuniti, pa da se na njemu zasnuje presuda, kao i oblik u kome se samo mogu
upotrebiti, te je za dobijanje istinitosti na ovaj način dovoljno da sudija tačno primeni zakonska
dokazna pravila. Osnovna odlika ovakve ocene dokaza jeste nepostojanje stranaka i spajanje sve
tri osnovne procesne funkcije (optuženja, odbrane i suđenja) u jednom subjektu – sudu, koji je
imao pravo da u nejavnom postupku uz dominiranje načela pismenosti izvodi sve dokaze koje je
smatrao potrebnim, te da obrnuto, ne izvodi dokaze koje je tretirao kao nebitne. Zakon je
4
W. P. J. Pompe /1963/: Proof in (Civil Law) Criminal Procedure, Nebraska Law Review, Volume 43, Issue 1,
Article 4, Ultrecht, p. 51.
5
D. Кос: Незаконити докази у Казненом поступoвном праву Републике Хрватске – са освртом на Corpus
Juris. Dostupno na internet adresi: http://www.vsrh.hr/CustomPages/Static/ HRV/Files/DKos-
Nezakoniti_dokazi.PDF (6.11.2017. године).
6
M. Škulić, G. Ilić i M. Bošković /2015/: Unapređenje Zakonika o krivičnom postupku – de lege ferende predlozi,
OEBS, Beograd, str. 56.
