АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД
НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА
Семинарски рад
Студент: Професор:
Београд, 2019.
САДРЖАЈ:
Увод..........................................................................................................................1
Проблематика насиља над женама........................................................................2
Поглед на ситуацију са правног аспекта...............................................................5
Улога Центра за социјални рад у решавању проблема насиља над женама......6
Потенцијалне превентивне мере за сузбијање насиља над женама...................8
Мере заштите...........................................................................................................9
Последице на физичко и психичко здравље жена..............................................10
Циклична динамика насиља у породици и партнерским односима.................12
Закључак.................................................................................................................13
Литература..............................................................................................................14
ПРОБЛЕМАТИКА НАСИЉА НАД ЖЕНАМА
Насиље у породичној заједници, нарочито над припадницама женског пола, дубоко је
укорењен и широко распрострањен друштвени проблем. Иза фасаде цивилизације и
модерног живота, Србија је дубоко патријархално и традиционално друштво. Насиље у
породици је нажалост неизоставни део те реалности. На први поглед чини се да друштво
не одобрава овакво насиље, али истовремено то не представља нарочито важно друштвено
питање. Ово је проблем који се игнорише и о којем се мало зна.
Истраживања показују недостатак подршке и разумевања друштва за жене жртве
породичног насиља. Традиционално мишљење је да је овај вид насиља приватна ствар
породице и да се ту не треба мешати. Проблем се минимизира на свим нивоима,а постоји
и снажно друштвено мишљење да је жена та која изазива тензије у породици или вези, те
да је стога изазвала и заслужује насиље које се десило. Од жене се очекује да шути јер је
то њена срамота и неуспех. Такодје, очекује се и да остане у вези у којој трпи насиље, јер
према овим мишљењима, обавезе према породици имају приоритет у односу на лична
права жене. Оваква екстремна уверења се често манифестују и аргументима да је останак
у насилној вези потребан и ради „добробити“ деце.
Положај жене додатно је погоршан након рата у којем су мушкарци преузели улогу
лидера с апсолутном моћи и контролом у јавном и политичком животу. Насупрот томе,
положај жене је враћен готово цели један век уназад.
Истраживања показују да постоје и други фактори који утичу на спремност жене да у
тишини, готово добровољно настави одржавати насилну везу. Жене су најчешће
економски зависне од партнера или породице. Оне су забринуте за децу, страхују од
ескалације насиља уколико пријаве насиље, или страхују да ће партнер постати још гори
након што службена лица обаве своју дужност након пријаве инцидента. Држава нажалост
није створила систем којим би се пружила подршка жртвама и олакшало тражење и
добијање адекватне помоћи.
Жене жртве насиља имају мало наде за опстанак изван насилне заједнице, осећају се
беспомоћно и безнадежно јер су уцењене од стране партнера, патријархалне околине и
државе.
Када се ради о проблему насиља у породици, током времена настале су разне теорије
којима се настојало да се објасне карактеристике, узорци и последице насиља.
1. Насиље је било третирано као
резултат сукоба међу партнерима
, односно
претпостављало се да су обе стране подједнако одговорне за ескалацију насиља.
Ова теорија је занемаривала управо кључну димензију патријархалног друштва –
неједнаку расподелу моћи између мушкарца и жене, тако да мере које су се
предузимале да би се насиље спречило, а то је најчешће било саветовање у
паровима, нису дале никакве резултате. Занемарена је чињеница да жртве насиља
пред насилником нису имале слободу да кажу шта им се заиста догодило и како се
осећају, јер су морале и даље да живе са насилником.
2.
Теорија „беса“
је насиље објашњавала бесом и губитком контроле насилника над
својим поступцима у проблематичним ситуацијама. Бес се приписивао друштвеној
толеранцији на испољавање оваквих осећања код мушкараца током васпитања и
одрастања (учење родне улоге). Међутим, ова теорија изједначава бес и љутњу као
осећања са агресијом, која представља само једно од могућих понашања које
проистиче из таквих осећања. Сматрало се да насилника треба научити да љутњу
изрази на прикладнији, мање деструктиван начин, а жртву да избегава ситуације
које могу да изазову бес насилника. Ова теорија занемарује важну чињеницу – и
жртва сасвим сигурно осећа бес и љутњу, али их по правилу изражава на другачији
начин, што је последица социјализације и учења женске родне улоге по којој жена
не испољава агресију, треба да „ћути и трпи“. Такође, доказано је да насилници и
те како могу да контролишу љутњу, што се види по томе што бирају где ће ударати
жтрву, најчешће по местима која су покривена одећом или косом.
3.
Теорија о циклусу насиља
, по којој фрустрације у свакодневном животу нарастају
до експлозије према партнерки, после чега обично долази такозвана „фаза меденог
месеца“, када насилник изражава кајање, уз обећања да се насиље никада неће
поновити. После ове фазе, која од случаја до случаја може трајати краће или дуже,
опет следи фаза насиља – фазе се циклички смењују, при чему је карактеристично
да фазе
„меденог месеца“
трају све краће, док породична ситуација не постане
перманентно обојена насиљем. Ова теорија делимично може да објасни зашто неке
жене упркос насиљу остају у насилним везама, верујући у искреност кајања које
насилник испољава после ситуације насиља. Међутим, не могу да објасне зашто и
оне жене које никада не доживљавају лепе тренутке остају у насилној вези, као и
чињеницу да насилници ретко испољавају насиље према другима, већ скоро
искључиво према својој партнерки и осталим члановима породице.
4.
Теорије моћи и контроле
, које су базиране на искуствима бројних жена – жртава
насиља у породици, а које се уклапају у шире социолошке и феминистичке теорије
о друштвеним узроцима асиметричне расподеле моћи у патријархату између
мушког и женског рода и која резултира насиљем, а која је услов опстанка самог
система. На основу ових теорија могу се препознати и именовати механизми
помоћу којих насилници, на основу моћи коју поседују у партнерском односу,
