Univerzitet
SEMINARSKI RAD
OPTIČKE MREŽE
Profesor:
Student:
U Čačku,
2017. godine
SADRŽAJ
1.Uvod........................................................................................3
2.Uopšteno o optičkim mrežama …................……...................4
3.Pasivne optičke mreže…………...............……...…...............5
4.Arhitektura PON mreže...........................................................6
5.Karakteristike BPON/GPON/EPON tehnologija....................7
6.Upravljanje resursima i kvalitetom servisa u TDM –PON.....9
7.Evolucija TDM-PON sistema.................................................11
8.Planet SuperPON projekat .....................................................12
9. Long-Reach PON projekat.....................................................13
10.DWDM GPON projekat .......................................................13
11.WC-PON projekat.................................................................14
12.PIEMAN projekat ..................................................................14
13.ZAKLJUČAK.........................................................................15
14.Literatura ................................................................................16
2
2.Uopšteno o optičkim mrežama:
Optičke mreže su telekomunikacione mreže velikog kapaciteta zasnovane na optičkim
tehnologijama i komponentama koje omogućavaju rutiranje, pripremanja, i obnavljanje
signala na nivou talasnih dužina kao i servisa zasnovanih na njima. Optičke mreže,
bazirane na pojavljivanju optičkog sloja u transportnim mrežama, obezbeđuju veće
kapacitete i smanjuju troškove novim aplikacijama kao sto su Internet, video i
multimedijalna interakcija, i moderni digitalni servisi. Mrežni pristup zahteva
transparentnu optičku mrežu tako da bitski protok i format budu nezavisni. To ce
obezbediti fleksibilnost i dozvoliti direktnu povezanost mreže sa asinhronim transfer
modom (ATM), transmisionim kontrolnim protokolom/Internet protokolom (TCP/IP),
SONET-om.
To ce isto dozvoliti talasnim dužinama da budu dodavane i ispuštane kompletno optički
bez uticaja na originalni format signala. Na žalost, ovaj transparentni model mrežnog
pristupa izgleda totalno drugačije kada se primeni na metropoliten ili long-haul mreže.
Kako se rastojanje povećava, provajderi moraju da maksimizuju kapacitet da smanje
cenu, I dozvoljavanje bilo koje bitske brzine signala na mreži može značajno povećati
cenu. U tome lezi dilema: mrežama treba fleksibilnost da obezbede raznolikost servisa
krajnjih korisnika bez neefikasnosti u long-haul mrežama. Rešenje su optički mrežni
prolazi, koji ce biti integrisani sa postojećim elementima optičkih mreža.
Pomenimo da postoje tri osnovna pristupa povećanja transmisionog kapaciteta linka:
• multipleksiranje sa prostornom raspodelom, SDM - zadržava se bitski protok ali se
koristi više vlakana
• multipleksiranje po vremenu, TDM - povećava se bitski protok na vlaknu
• multipleksiranje po talasnim dužinama, WDM zadržava se bitski protok ali se dodaju
talasne dužine nad istim vlaknom.
Sedamdesetih godina XX veka uvedeni su digitalna tehnika i optički prenos podataka što
je uticalo na formiranje SDH tehnike prenosa sa kojom je započela nova faza u evoluciji
telekomunikacionih mreža. Ovaj napredak ce dovesti do značajnih mogućnosti pružanja
novih servisa znatno većih binarnih protoka. To dovodi do razvoja optičkih mreža koje
sada omogućavaju prenos veće količine podataka većim brzinama. SDH prevazilazi sva
ograničenja PDH opreme a sačutalasa je kompatibilnosti sa njom. Preko SDH je moguće
preneti sve multipleksne PDH signale. Identifikacija nižih hijerarhijskih protoka u nekom
multipleksnom signalu višeg reda u PDH tehnici je nemoguća bez prethodnog
demultipleksiranja.
Time se usložnjava odgranjivanje, prespajanje i rutiranje kroz mrežu jer postoji potreba
za mnogo većim brojem uređaja za multipleksiranje i dužim trajanjem veze. Pored toga
ramovi PDH tehnike nemaju dovoljan broj bita za prenos informacije za nadgledanje,
administraciju, održavanje i upravljanje mrežom. U PDH tehnici nisu standardizovani
optički interfejsi što je onemoguća talaso uspostavljanje veze između uređaja različitih
proizvođača. Nedostatak su bile i različite hijerarhije multipleksiranja u Evropi i Americi.
4
Sa pojavom potrebe za standardizacijom protoka, njihovim povećanjem i
prevazilaženjem razlika u interfejsima i načinima multipleksiranja počelo se sa
stvaranjem nove tehnike. 1985. je predlog Bellcorda prihvaćen za novi standard pod
nazivom SONET (Synchronous Optical NETwork). CCITT proširuje SONET standard i
nakon usaglašavanja 1988. nastaje SDH (Synchronous Digital Network). Usvojene su tri
osnovne SDH preporuke (G. 707, G. 708 i G. 709) u kojima su definisani protoči,
elementi, principi multipleksiranja, struktura ramova i struktura multipleksiranja koja je
kasnije pojednostavljena i nakon toga ove preporuke nisu menjane.
3.Pasivne optičke mreže:
Pasivne optičke mreže su postale jedno od rešenja problema optičkog pristupa do
korisnika (FTTH - Fiber To The Home). Njihova najveća prednost je to što je mreža
zasnovana na potpuno pasivnim komponentama, koje ne zahtevaju napajanje, niti
posebnu opremu za instalaciju na licu mesta
Slika 1:Pasivne optičke mreze slikovit prikaz
Pasivne optičke mreže su telekomunikacione mreže koje koriste point-to-multipoint
FTTP u kojima se primenjuju pasivni optički spliteri, kako bi omogućili jednom vlaknu
višestruko iskorišćenje. Pasivne optičke mreže ( PON - Passive Optical Network),
smatraju se jednim od najpogodnijih rešenja za realizaciju optičkih mreža za pristup i
razvijaju se još od 80-ih godina, prvenstveno za telefoniju.
Danas su PON širokopojasne mreže A/BPON (ATM/Broadband PON), EPON (Ethernet
PON), GPON (Gigabit PON).
5
