УНИВEРЗИТEТ „УНИOН – НИКOЛA ТEСЛA“ У БEOГРAДУ
ФAКУЛТEТ ЗA ПOСЛOВНE СТУДИЈE И ПРAВO, УНИВEРЗИТEТA
„УНИOН – НИКOЛA ТEСЛA“ У БEOГРAДУ
ДИПЛOМСКИ РAД
БРАНИЛАЦ ОКРИВЉЕНОГ КАО СУБЈЕКТ У КРИВИЧНОМ
ПОСТУПКУ
Ментор: Студент:
Проф. др Милан Милошевић Митровић Анђела
Број индекса: И0007-16
Београд, 2020.
САДРЖАЈ:
УВОД……………………………………………………………………………4
1.ПОЈАМ ОКРИВЉЕНОГ…………………………………………………...6
1.1. Права и дужности окривљеног…………………………………..8
1.2. Одредбе закона о кривичном поступку………………………..11
2.ПОЈАМ БРАНИОЦА……………………………………………………....15
3.ПРОЦЕСНА СПОСОБНОСТ ДА СЕ БУДЕ БРАНИЛАЦ…………....16
4.ДУЖНОСТИ БРАНИОЦА………………………………………………..18
5.ВРСТЕ БРАНИОЦА……………………………………………………….21
5.1. Изабрани и постављени………………………………………….21
6.КОМУНИКАЦИЈА ОКРИВЉЕНОГ И БРАНИОЦА…………………25
7.ПРИКУПЉАЊЕ ДОКАЗА У КОРИСТ ОДБРАНЕ…………………...27
8.ПРИПРЕМА ЗА ИСПИТИВАЊЕ СВЕДОКА………………………….30
9.ПОЛОЖАЈ БРАНИОЦА У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ…………….34
9.1. Положај браниоца до доношења ЗКП-а из 2001. године..........34
9.2. Положај браниоца према закону из 2001. године.....................36
9.3. Положај браниоца према закону из 2011. године.....................36
10.ПРАВА И ДУЖНОСТИ БРАНИОЦА.....................................................37
10.1.Права браниоца..............................................................................37
10.1.1. Право разматрања списа и разгледања предмета
.......................
38
10.1.2. Право да чита кривичну пријаву, записник и налаз
.....................
38
10.1.3. Право на поверљив разговор са окривљеним лицем
......................
38
10.1.4. Право да присуствује саслушању окривљеног
...............................
39
10.1.5. Право изношења и прикупљања доказа у корист
окривљеног....
39
10.1.6. Право на присуство истражним радњама...................................
39
10.1.7. Право на приговор против оптужнице.........................................
39
10.1.8. Право на присуство главној расправи
............................................
40
10.1.9. Право да изјављује правне лекове у корист окривљеног лица
.....
40
10.1.10. Право на награде и трошкове
................................................40
10.2. Дужности браниоца......................................................................40
10.2.1. Достављање пуномоћја надлежном органу без одлагања
............
41
10.2.2. Пружање стручне помоћи окривљеном лицу савесно
..................
41
10.2.3. Недозвољена злоупотреба права у циљу одуговлачења.
..............
41
10.2.4. Упозорење окривљеног на последице које ће проузроковати.......
41
10.2.5. Пружање стручне помоћи у року од 30 дана
...................................
41
11.ПРЕСТАНАК ДУЖНОСТИ БРАНИОЦА.............................................42
11.1. Опозив, односно отказ пуномоћја..............................................42
11.2. Разрешење......................................................................................42
2
УВОД
Лице коме је на терет стављена кривица за одређено кривичног дела јесте
окривљени. Више лица са правима и дужностима који су различити учествују у
кривичном поступку. У делу правног односа је прихваћен кривични процес, те се
утврђује који су субјекти односа, а да између субјеката постоје различитости. Процесни
субјекти који су главни јесу суд, окривљени и тужилац који је овлашћен, те се они
сматрају да су носиоци процесних функција који су основни, а то су вођење поступка,
заступање оптужбе, одбрана и на крају донета пресуда као пресуђена ствар у кривичном
поступку. Без ових субјеката не би постојао однос кривичног процеса, као ни да се
заснује, нити да тече, као и да се на крају оконча, те се они декларишу као основни
субјекти. Осим тих основних субјеката у кривичном поступку се јављају која такође
имају одређена права и дужности, али она нису обавезна и не морају се наћи у
кривичном поступку, те се они из тих разлога називају као помоћни субјекти или
помоћни учесници у том поступку.
У кривичном поступку је интересантан положај окривљеног зато што
окривљеном могу бити ограничена права до самог окончања кривичног поступка, једно
од таквих права јесте право на слободу, да се осумњичени задржи у полицији
максимално четрдесет и осам сати, док притвор може да траје највише шест месеци, а у
току истраге након што је оптужница подигнута тада притвор нема лимита и то
одређује суд, са друге стране може му бити угрожена имовина односно умањена због
рецимо новчане казне. По свему наведено може се рећи да је окривљени и те како
заинтересован за свој коначни исход у поступку и која ће бити крајња одлука. Ако
погледамо сведока он је лице које се сасвим случајно нашло на месту злочина односно
када је извршено кривично дело па је из тог разлога он немотивисан и равнодушан
према самом току кривичног поступка и исхода истог, а окривљеног и те како
интересује јер се о њему самом ради. Како је дошло до извршења кривичног дела
познато је обично најбоље окривљеном па се сматра да је исказ окривљеног од велике
помоћи као и утврђивање чињеничног стања, у највећем броју случаја али не мора увек
да буде тако.
Радња да се саслуша окривљени јесте доказни поступак, то је његов исказ, а из
разлога што је актуелност кривичног процесног права специфичан и сложен поступак,
те су примарни појмови правни аспекти, а осим тога треба обратити пажњу на
чињеницу да је исказ повезан и са психологијом па се окривљени и његов исказ гледа и
са психичког аспекта који је суштински и функционално повезан са правом и правним
компонентама. Веома је значајно саслушање и исказ окривљеног јер је то доказна радња
те су веома битни елементи процесних активности: појам окривљеног, појам
саслушања, где је суштина да се прибави исказ окривљеног и исказ који је резултат
саслушања окривљеног. Ови појмови се обрађују још од постојања државе и права кроз
теорију односно кроз схватање сваког појединог теоретичара који се иоле бавио овим
проблемом те омогућава да се комплетно сагледају појмови који су наведени и да се
омогући да се они правилно дефинишу.
4
Одговоран за кривично дело јесте било које физичко лице, човек, да има
напуњених четрнаест година и да нема имунитет односно да није изузет од
одговорности кривице. Такав кривични поступак покреће јавни тужилац као и сам
оштећени, који се назива приватни тужилац а може бити и страно и домаће и физичко и
правно лице. Поступак се покреће оптужницом, оптужним предлогом и приватном
тужбом или предлогом у случају када је лице млађе од четрнаест година. Предмет
кривичног поступка јесте да се утврди кривична одговорност и да се изрекне казна за
оног ко је починио кривично дело, а све на основу доказа из предистражног и
истражног поступка. Међу основних људских права јесте право на одбрану те се на тај
начин окривљени супротставља оптужби. Према Уставу Републике Србије такође се
предвиђа право на одбрану. За разлику од права на одбрану, сама одбрана је процесна
делатност која је усмерена да се оптужба побије, делимично или у целости. Окривљени
је тај који првенствено врши одбрану, али има могућност на стручну одбрану, што је
веома значајно за окривљеног, преко браниоца кога буде ангажовао.
Бранилац је лице које је правно образовано који може на адекватно да се
супротстави оптужби. Одбрана окривљеног која је стручна уз помоћ браниоца то јест
адвоката веома је значајно за окривљеног јер се у већини случајева ради о неукој
странци те нема правна знања нити вештине које су му потребне за адекватну одбрану.
Окривљеном права и интереси у поступку су заштићенија када има браниоца. Међутим,
није од значаја за окривљеног само да се каже да има браниоца већ и да се бранилац у
поступку залаже и труди са циљем да окривљеном пружи што бољу одбрану, било да се
ради о браниоцу кога је окривљени изабрао или браниоцу по службеној дужности. На
основу свега наведеног можемо утврдити да је окривљени лице према којем се води
кривични поступак због постојања потребног степена сумње (основана сумња) да је
извршило кривично дело које му се у конкретном случају ставља на терет, ли се не
сматра кривим и поседује право одбране и друга законом одређена права и дужности.
1
1
Бејатовић, С., (2016),
Кривично процесно право,
ЈП Службени гласник, Београд, стр. 204.
5
природно право које је дато сваком човеку, а то је оно што је и на основу међународних
конвенцијама о људским правима и загарантовано и да је то право човеку основно. За
Стевановића је окривљени лице према коме је покренут поступак и да постоји основана
сумња да је то лице кривично дело извршило, лице је кривично процесни субјект који је
осамостаљен и његова функција је да се одбрани.
Шкулићево схватање које је и у законски одредбама наше земље, те он наводи да
је окривљени као физичко лице против кога се води кривични поступак због постојања
доказа на којима се темељи основана сумња да је то лице учинило кривично дело које је
предмет поступка, а притом окривљени у кривичном поступку има право на одбрану и
дужност присуствовања поступку, а на њега се током целог кривичног поступка и све
до његовог евентуалног правноснажног окончања судском одлуком, којом се утврђује
кривица, односи претпоставка невиности.
2
Дакле, окривљени је лице односно странка у
поступку мора постојати страначка способност у погледу окривљеног, те самим
његовим постојањем односно што је живо људско биће има ту способност. Правно
гледајући окривљени као субјект у кривичном процесу осамостаљен и има функцију
одбране. У кривичном поступку својство које има окривљени може да га стекне као
физичко лице и да врши своја права и дужности које му пропадају.
Окривљени стиче процесну способност као физичко лице огледа се кроз душевно
здравље и узраст. Стање урачунљивости окривљеног који је учинио кривично дело у
поступку повезује се са његовим душевним стањем. Када је окривљени учинио
кривично дело у то време се гледа његова урачунљивост, такође и када се покрене и
води поступак, али ту постоје разлике. Дакле, ако је у време када је учинио кривично
дело окривљени био урачунљив, а оболи касније када је поступак већ покренут тада се
гледа да је окривљени урачунљив али због нових околности може доћи до прекида
поступка или обуставе у зависности у којој мери је оболео. Сумњајући у душевно
здравље окривљеног суд има обавезу да утврди његово новонастало стање те тада
спроводи судско – психијатријско вештачење. Уколико се спроведеним судско –
психијатријским вештачењем и усвојеним извештајем вештака утврди да је окривљени
душевно оболео после извршења кривичног дела, зависно од врсте обољења, може доћи
до прекида кривичног поступка, ако се утврди привремено душевно обољење
окривљеног, односно до обуставе кривичног поступка, ако је у питању трајно душевно
обољење окривљеног, с тим да се прекинути или обустављени кривични поступак може
наставити, ако окривљени душевно оздрави, и ако у међувремену није наступила
застарелост кривичног гоњења.
3
Али ако је окривљени био не урачунљив у време када је
извршио кривично дело онда се изриче мера безбедности да се лице обавезно
психијатријски лечи и тада се чува у здравственој установи или може да се лечи на
слободи, све у зависности од степена неурачунљивости и у којој је мери опасан за
околину.
2
Шкулић, М., (2011),
Кривично процесно право
, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, стр.
182
3
Станојевић, П., Игњатовић, А., (2007),
Кривично процесно право
, Привреда Академија, Нови Сад,
стр.117
7
