Доситеју да у Венецији, већ исте године, објави Пјесну на инсурекцију Сербијанов,
посвећену Србији и храбрим витезовима и војводи Ђорђу Петровићу. Овде штампа и
своју Етику. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге
за њих, а и сам је приложник, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника
и Русије.

Доба просветитељства Доситеј Обрадовић

1. Биографија Доситеја Обрадовића

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње

Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог
рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову
и добио монашко име Доситеј.

Жељан знања и незадовољан стањем у манастиру, из Хопова је отишао у

Далмацију, где је три године провео као учитељ, саставља "Буквицу" - одабране беседе св.
Јована Златоустог, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње
просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се
с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и
књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва
дела.

Доситеј постаје проповедник у Скрадину 1770. године, саставља поучни зборник

"Венац од Алфавита", завршава "Ижицу"и преводи Христоитију Антонија Византијског.

Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са

средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне
реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извесно време у Сремским
Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру.

На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У

Халеу   је   слушао   филозофију   и   теологију,   у   Лајпцигу   физику   код   чувених   професора.
Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са
практичним   потребама   свог   народа.   У   Лајпцигу   је   штампао   своје   програмске   и   друге
списе,   међу   којима   се   истичу   „Писмо   Харалампију“,   „Живот   и   прикљученија“,(1783)
„Совјети здраваго разума“ и "Слово поучително"(1784) и "Басне" и други део „Живот и
прикљученија“ (1789). Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне
са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао
„Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији
је штампао своју "Етику" (1803).

На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао

да својим силама и знањем помогне устројству нове државе.

https://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/index_c.html

Доба просветитељства Доситеј Обрадовић

2. Животни пут и дела Доситеја Обрадовића

Као ретко који писац пре и после њега, Доситеј Обрадовић (1739—1811) имао је

немирани и богат доживљајима живот, који ће он учинити предметом свог главног дела и
истовремено искуственим исходиштем читавог свог просветитељског учења. Pођен око
1739 у варошици Чакову, у темишварcкoм Банату, рано оставши без родитеља, Димитрије,
како   се   Доситеј   звао   пре   замонашења,   испољио   је   још   у   детињству   две   своје   велике
љубави, према књигама и према путовањима. По његовом властитом казивању. Чим је
научио да чита, почео је просто гутати житија светаца, једину ,,белетристику" до које је
тада   могао   доћи.   Као   што   је   Дон   Кихот,   занесен   витешким   романима,   хтео   и   сам   да
постане витез, тако је и Димитрије, по узору на јунаке својих ,,романа“, хтео да постане
света.   Вођен   том   мишљу   он   бежи   из   Темишвара,   камо   су   га   старатељи   дали   да   учи
капамаџијски занат, и одлази у манастир Хопово у Фрушкој гори, где прима монашки чин
и  остаје   три   године   (1757-1760).   После   тога,   пошто   је,   разочаравши   се   у   манастирски
живот, побегао из Хопова, стао је, обузет подједнако жудњом за науком и за непознатим
крајевима лутати по свету, најпре као одбегли калуђер, појава не тако ретка у том времену,
а затим као слободни мислилаци списатељ.

Иако је из Хоповаа кренуо на запад преко Славоније и Хрватске (Загреб је прво

место где се задржао), први период његових путовања, све до одласка у Беч, био је духовко
усмерен према православном Истоку. Из Загреба је отпутовао у северну Далмацију и по
српским   селима   у   околини   Книна   провео   око   две   године   као   учитель.   Чувши   да   у
манастиру Хиландару борави чудени грчки учитељ и писац Евгеније Вулгарис, укрцао се
на брод у кренуо пут грчких земаља, али се на путу разболио те је зиму провео у Црној
Гори, у манастиру Маине, где се упознао с тадашњим црногорским владикама Савом и
Василијем. Одатле се вратио у Далмацију, да би следеће године (1765) поново кренуо на
исток. Задржао се извесно време на Крфу, затим путовао, по Пелопонезу, морем је стигао у
Свету гору и у манастиру Хиландару провео једну зиму. Пошто ту није нашао грчког
учитеља,   кренуо   је   даље   и   на   основу   обавештења   добијених   на   путу,   упутио   се   у
малоазијски град Смирну у којој је провео око три године, учећи у школи једног другог
грчког учитеља,   Јеротеја Дендрина, у које је стекао пуно школско образовање које се у
православном свету тада уопште, могло постићи. На повратку из грчких земаља, путовао је
по   Албанији,   задржао   се   извесно   време   на   Крфу,   а   затим   преко   Венеције,   стигао   у
Далмацију (1769). На том свом првом хеленском путовању Доситеј је научио старогрчки и
новогрчки, проучавао хеленску пезију, реторику и филозофију, имао прилику да се упозна
са тадашњим просветитељским тежњама у Грчкој, Хеленска компонента дала је завршни