1.Uvod
Finansijsko planiranje se pojavljuje kao metod i instrument finansijskog upravljanja i
predstavlja osnovu poslovanja. Dok finansijska kontrola predstavlja praćenje, ispitivanje,
ocjenjivanje i korigovanje procesa realizacije tih planova.
Ova vrsta kontrole ima dva aspekta:
eksterni
i
interni
.
Interna kontrola označava skup mera koje preduzima menadžment u smislu ostvarivanja
poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i grupisati na sledeci način, i to: zaštita
imovine (sredstava) od pretjeranog trošenja, obezbeđenje pouzdanosti računovodstvenih
podataka; dosledna realizacija poslovne politike u svim dijelovima privrednog društva i
ocjenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta. Može se podijeliti na administrativnu i
računovodstvenu kontrolu.
Informisanje i uvjeravanje mendžmenta da se svi delovi preduzeća pridržavaju osnove
poslovnog plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu, smatra se temeljnim
zadatkom internog nadzora. A interni nadzor nikako ne smije obavljati jedna osoba od njenog
početka do kraja kako ne bi došlo do zloupotrebe i prevare. Za internu kontrolu odgovorni su
svi u organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje.
Interna kontrola se sprovodi od strane revizora i to kroz dve faze: studiranja i ocenjivanja.
U fazi studiranja revizor pribavlja dokaze putem tri forme, i to: standardni upitnici za internu
kontrolu, zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko prikazivanje. Zatim daje ocjenu na osnovu
prikupljenih podataka i sastavlja izveštaj.
Finansijska kontrola može biti:
preventivna
i
naknadna
.
Kod
preventivne kontrole
stiču se informacije ne samo o tome kakve poslovne radnje treba
obaviti, na koji način i u koje vrijeme, već kod nje postoje mogućnosti da se u slučaju
negativne ocjene takve radnje mogu spriječiti, ili kod već započete radnje tok izvršavanja te
radnje može obustaviti.
Naknadna kontrola
omogućava da se na osnovu pribavljenih informacija sagledaju nedostaci
u utvrđivanju i sprovođenju finansijske politike u proteklom periodu. Na osnovu toga
saznanja odgovarajući organi u obavljenim finansijama koriste naknadnu kontrolu kao osnov
za donošenje poslovnih odluka o budućim poslovima i, drugo, koriste je radi korekcije već
obavljenih poslova, odnosno radi otklanjanja njihovih posledica, ukoliko je to nužno i
mogućno.
Preduzeće ne propušta svoj budući razvoj stihiji, već nastoji da ga zasniva na dobrom
projektovanju (dugoročnom, srednjoročnom, kratkoročnom) svih svojih pojedinačnih vrsta
aktivnosti i njegove individualne reprodukcije. Bolje rečeno, ono sačinjava čitav niz svojih
poslovno-materijalnih planova (nabavke, proizvodnje, prodaje, kadrova, uvoza, izvoza,
unutrašnjeg transporta, investicija itd.). Finansijsko planiranje se javlja kao metod i
instrument finansijskog upravljanja, jer ono treba vrijednosno da sintetizuje i uskladi sve
naturalno iskazane materijalne planove, odnosno da od svih njih napravi konzistentnu
finansijsku cjelinu. Stručno i objektivno konstruisan finansijski plan, treba da predstavlja
sigurnu polaznu osnovu za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzeću,
koje su prilično složene.
Prema tome, finansijsko planiranje predstavlja predviđanje, odnosno unaprijed projektovano
usmjeravanje, usklađivanje i raspoređivanje elemenata finansijske funkcije preduzeća. Za
razliku od poslovnog i računovodstvenog planiranja, ono ima za predmet planiranje
finansijskih tokova i finansijskih struktura i konstrukcija.
Povezanost planiranja i kontrole je stoga neminovna, jer ona u stvari predstavlja provjeru,
nadzor i odstranjivanja odstupanja u realizaciji tih planova.
Menadžment savremenog privrednog društva suočen je sa potrebom donošenja poslovnih
odluka u vezi sa ostvarivanjem poslovnih ciljeva. Dobrim dijelom odluke koje menadžment
donosi zasnivaju se na informacijama produkovanim u računovodstvenom informacionom
sistemu.
Sistem internog nadzora koji uključuje sve mere pažnje usmerene na sprečavanje grešaka
prekomernih troškova i prevare, provjerava i obezbjeđuje pouzdanost informacija. Ključni
zadatak internog nadzora jeste da kontroliše sve delove preduzeća da li dosledno redukuju
poslovnu politiku usvojenu na početku poslovnog perioda, kao i da o tome podnose
informaciju menadžmentu privrednog društva.
U uslovima djelovanja sila slobodnog tržišta pojačava se uloga internog nadzora. Za pojačano
interesovanje za uspostavljanje internog nadzora razlog više su i prisustvo nelojalne
konkurencije, povećane korupcije i erozije poslovnog morala.
Strukturu sistema internog nadzora čine, u prvom redu, interna kontrola i, s druge strane,
interna revizija.
Finansijska kontrola
Kontrola finansijskog poslovanja (finansijska kontrola) u preduzeću je onaj vid društvene i
interne stručne kontrole, čij je zadatak praćenje, ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje svih
poslova koje obavlja finansijska funkcija u njoj. Prema tome, predmet (objekt) ove kontrolne
funkcije je celokupno finansijsko poslovanje organizacije. To praktično znači da ona treba da
podvrgne svome ispitivanju i ocjenjivanju sledeća poslovna područja u preduzeću:
- blagajničko poslovanje,
- finansijsko knjigovodstvo,
- poslovanje sa bankama,
- proces finansiranja investicije (kontrola investicionih zajmova),
- proces finansiranja redovnog poslovanja (kontrola kratkoročnih kredita),
- korišćenje deviznih kredita
- korišćenje finansijskih inostranih kredita,
- korišćenje zajedničkih ulaganja,
- proces samofinansiranja (korišcenje dobiti i amortizacije),
- načine medjunarodnih plaćanja (u stranoj valuti),
- proces novanih finansiranja poslovnih partnera,
budu ukradeni, zloupotrebljeni ili slucajno uništeni. Polazeći od činjenice da menadžment
kompanija ima zakonsku i profesionalnu odgovornost da obezbjedi da informacije budu
pripremljene pošteno, da budu tačne i u skladu sa računovodstvenim standardima, važne su i
finansijske kontrole. Preduzeća su u obavezi da postupaju u skladu sa raznim zakonima i
propisima, ukljucujuci i zakon o preduzecima, zakon o porezima, kao i propise o zaštiti
prirodne sredine.
Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni
revizori i ostalo osoblje. Najodgovorniji je izvršni direktor koji treba da preuzme nadležnosti
nad sistemom interne kontrole, tj. da vodi i daje direktive višim menadžerima. Najveću
mogucnost da identifikuje i ispravi pokušaje mendžmenta da se stavi iznad kontrole i
zanemari ili spriječi komunikaciju sa potčinjenima ima upravni odbor, čija je glavna obaveza
da obezbijedi rukovođenje, davanje direktive i nadgledanje.
Nešto jednostavnija definicija internih kontrola ih označava kao skup mjera koje preduzima
menadžment u smislu ostvarivanja poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i
grupisati na sledeći način, i to:
- zaštita imovine (sredstava) od pretjeranog trošenja, neefikasne upotrebe i mogućih prevara;
- obezbeđenje pouzdanosti računovodstvenih podataka;
- dosledna realizacija poslovne politike u svim dijelovima privrednog društva;
- ocjenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta.
Informisanje i uvjeravanje mendžmenta da se svi delovi preduzeća pridržavaju osnove
poslovnog plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu, smatra se temeljnim
zadatkom internog nadzora. Da bi bila sposobna informisati mendžment preduzeća o tome da
li svi segmenti preduzeća djeluju u skladu sa politikama i planovima mendžmenta, interna
kontrola mora da bude organizaciono i lično ciljno struktuirana.
Interna kontrola je, u stvari, svojevrsni studij računovodstvenog sistema koji sadrži
raznovrsnost i bogatstvo evidencija, izveštaja, dokumenata i postupaka o poslovnim
transakcijama o preduzeću.
Od pet međusobno povezanih komponenti, proisteklih iz načina na koji menadžment vodi
preduzeće, sastoji se interna kontrola, i to: kontrolno okruženje, procjena rizika, kontrolne
aktivnosti (procedure), informacija i komunikacija i nadgledanje i praćenje
Vrste interne kontrole
S analitičke tačke gledišta interna kontrola se može podijeliti na dvije široke kategorije
nadzornog delovanja, i to:
-
administrativnu kontrolu
-
racunovodstvenu kontrolu
.
