35.Socijalni uticaj- pojam moći i pojava moći
Socijalni uticaj- promena u ponašanju neke osobe čiji je uzrok u drugoj osobi ili grupi (nastojanje i posledice nastojanja da
se utiče direktno ili indirektno na način na koji pojedinci misle, šta osećaju i kako se ponašaju)
Moć neke osobe tj, sposobnost da se oblikuje nečije ponašanje = potencijalni uticaj
Moć= potencijalni uticaj
Pojava moći i pojam moći
Odnosi moći se redovno javljaju u odnosima među živim bićima. Posmatranja pokazuju takav odnos i među životinjama,
npr moći kod ptica u jatu.
Špejderup- Ebe: hijerarhija moći kod kokošaka ( red kljucanja, uzimanja hrane, izbor mesta za spavanje).
Hijerarhija moći kao redovna pojava u ljudskim grupama- primer deca u obdaništu, već se izdvajaju vođe i ona deca koja
prihvataju vođstvo drugih.
Posmatranje članova adolescentnih grupa- u porodici otac ima veću moć jer je u skladu sa tradicionalnim shvatanjima,
ako ima veći dohodak ili je više uspeo u životu pojava moći će biti izraženija. Žena ima veću moć ako je zaposlena, ako se
poveća njena potreba za podrškom moć opada a raste sa godinama starosti. Moć muževa je veća ukoliko je njihovo
ponašanje važnije za zadovoljenje ženinih potreba. Važnu ulogu imaju postojeća društvena shvatanja ko treba da ima
moć.
Struktura moći se javlja u svim vrstama grupa, ona se svesno i namerno uspostavlja jer je korisna za funkcionisanje grupa.
Nije samo instrumentalnost izvor moći već i nastojanja članova da steknu veću moć ili da zadrže ranije stečeno.
Moć postoji u drugim malim grupama, u velikim grupama i organizacijama.
Pojavljuje se kao odnos među pojedincima koji su članovi grupe, kao odnos među podgrupama koje se obrazuju u okviru
pojedinih grupa i kao odnos među grupama i sistemima grupa koje čine organizaciju.
Moć u odnosima ljudi ima instrumentalnu funkciju
. Služi grupama i organizacijama u osiguranju njihovog funkcionisanja
a često kao i sredstvo pojedinaca da sebi obezbede određene prednosti.
Za društvo je naročito značajan oblik moći među klasama i slojevima društva. Društveni odnosi su odnosi moći među
kategorijama populacije, društveno kretanje je u suštini borba za moć među njima. Revolucije su nagle promene u
odnosima moći, a društveno politički sukobi su borba za vlast i novu raspodelu moći u društvu.
Od
neformalne grupne strukture
moći obično ima veći veći značaj za grupu
formalna struktura
moći, to je moć koja se
namerno vezuje za određene položaje u grupi. Struktura moći u grupi ima višestruki izvor.
Šo pominje tri uzroka postojanja moći u grupi:
-Potrebu za efikasnošću grupe
-Lične karakteristike nekih članova grupe
-Uslovi u fizičkoj i socijalnoj sredini.
Pojam moći i srodni pojmovi
Levinova definicija moći:
koeficijent snage koju manifestuje osoba A koja ima moć nad drugom osobom i maksimum
otpora koji druga osoba B može pružiti.
Moć= snaga osobe A/ max otpor osobe B.
Moć je time veća što je snaga osobe A veća i otpor osobe B manji.
Modifikacija- umesto kvocijenta (koeficijenta) uzima se odnos
suptrakcije
.
Pod moći osobe A treba podrazumevati max snage osobe A umanjene za max otpora koji pruža osoba B.
U obe definicije moć kao: rezultat odnosa maksimalnih, ekstremnih intenziteta i snage i otpora, odnosno kao odnos
najveće moguće snage i najvećeg mogućeg otpora.
Znači da moć može biti različitog intenziteta u odnosima među različitim osobama ali ni u odnosu među istim osobama ne
mora biti uvek istog intenziteta.
Intezitet moći u datom trenutku jedne osobe nad drugom zavisiće od toga koliko je prva uložila snage a koliko je druga
pružila otpor.
Kolins i Rejven
: slično definišu moć, umesto termina
„snaga
“, uvode termin“
uticaj
“.
Socijalna moć je potencijalni uticaj koji neka osoba O ima na drugu osobu P. Uticaj se precizira kao promena u
psihičkom stanju kod osobe P nad kojom osoba O ima moć, kao promena saznanja, stavova, postupaka i emocija
.
Ovo su operacionalističke definicije moći.
Druge definicije (opštije)
Moć kao sposobnost donošenja odluka ili kao mogućnost da se ostvari vlastita volja ili kao sposobnost da se kontroliše
ponašanje drugih osoba.
Šo- Teorija potkrepljenja-
određuje moć kao kontrolu nad potkrepljivačima, odnosno sredstvima kojima nagrađujemo ili
kažnjavamo, sredstvima kojima utičemo na druge, ko raspolaže sa više sredstava ima veću moć.
U stručnoj literaturi postoji diskusija da li je moć potencijalni uticaj na odluke ljudi tj. na njihova psihička stanja, kao što
su stavovi i emocije ili neposredan uticaj na akcije i postupke.
Tuđa moć može značiti prisilu koja nas goni da postupimo onako kako želi onaj koji ima moć, a da se naše uverenje i
stavovi pritom nisu promenili, odnosno da tuđa moć izaziva stavove i emocije koje želi onaj koji ima moć i oni onda
predstavljaju motivacionu snagu za postupke.
Najadekvatnija definicija moći je izgleda da je moć sposobnost da se utiče na ponašanje drugih.
Moć u socijalno-psihološkoj literaturi:
uticaj jedne osobe na drugu osobu.
Moć se obično tretira kao
interpersonalni odnos
u kome jedna osoba ima kontrolu nad drugom, a druga se potčinjava ovoj
koja ima moć.
Moć dolazi do izražaja i u odnosu grupe prema nekoj osobi i u odnosu grupe prema drugoj grupi.
Potpunije određenje pojma socijalne moći da ona predstavlja sposobnost pojedinca i grupe da utiču na ponašanje drugih
pojedinaca i grupa
.
Grupe, podgrupe ili pojedinci koji imaju mogućnost uticaja nazivaju se
centrima moći
. Može postojati više centara moći,
o odnosu moći koji poseduje svaki od centara govorimo kao o
distribuciji ili raspodeli moći.
Sa terminom moći javljaju se i nazivi: uticaj, kontrola, autoritert, status, rukovođenje. Nekad se koriste sinonimno ali to su
termini koji se razlikuju:
Moć i uticaj : moć je potencijalni uticaj, sposobnost ili mogućnost da se utiče, potencijalni uticaj koji se neka koristi a
nekad ne koristi. Uticaj je korišćena ili manifestovana moć, moć koja je aktualizovana. Uticaj je menjanje ponašanja
osobe nad kojom se ispoljava nečija moć.
Moć i kontrola: moć ne mora uvek da dovede do promena koje posednik moći hteo da izazove, u tom slučaju njegova moć
nad drugim nije i kontrola, već samo uticaj na njega. Kontrola bi bila prema planu ostvaren uticaj, odnosno efikasno
korišćenje moći. Uticaj imamo i kada rezultat nije podudaran sa intencijama onoga koji ga koristi.
Uticaj koji neki pojedinac vrši nad drugim ili grupa na pojedinca ili na drugu grupu može biti konstantan ili privremen,
veći ili manji- pa prema tome i moć koju grupa ili pojedinac poseduje može biti trajna ili privremena, veća ili manja.
Domet moći- podrazumeva broj pojedinaca na koje onaj koji ima moć ostvaruje uticaj.
Obim moći- oblici i vrste ponašanja koja može korišćenjem svoje moći da izmeni.
Opseg moći- obim ili opseg uticaja- broj pojedinaca i vrste postupaka nad kojima postoji nečija moć.
Autoritet i moć: Kac i Kan govore o hijerarhiji autoriteta u organizaciji, podrazumevajući pod tim vertiklanu podelu moći.
Autoritet jeste moć ali određena vrsta moći ne moć uopšte.
U formalnim organizacijama autoritet je moć koji prema propisima poseduje osoba na određenom položaju, to je moć
koja počiva na legalitetu, legitimna ili formalna moć.
Autoritet može predstavljati i moć koju neko ima na osnovu svog ugleda ili statusa u grupi, moć na osnovu statusa ili
prestiža. Autoritet i status su posebne vrste moći, ne moć uopšte.
Moć i rukovođenje: rukovođenje je jedan način korišćenja moći, na osnovu položaja u grupi, što dolazi do izražaja u
funkcijama rukovođenja.
Šo određuje moć kao kontrolu ponašanja nad sredstvima potkrepljivanja.
Uticaj označava korišćenje moći, manipulisanje ma kojom vrstom sredstava potkrepljivanja. Autoritet označava samo
kontrolu ponašanja putem odobrenih i prihvaćenih sredstava potkrepljivanja.
Rukovođenje i korišćenje raspoloživih sredstava kontrole nad drugim osobama samo u određenim situacijama i od osoba
na određenim pozicijama u grupi.
36. Socijalni uticaj- osnovni tipovi moći
Moć se može razlikovati prema tome da li predstavlja odnos među osobama- dijadna situacija ili među grupama-
organizacije.
Formalna moć- kad su predviđeni položaj uz koji ide određeni domet i obim moći i sredstva pomoću kojih se moć
ostvaruje.
Neformalna moć- koja nije predviđena nikakvim propisima, nego proizilazi iz određenih karakteristika ličnosti osoba u
interakciji ili iz njihovih neformalnih odnosa.
Razlika na osnovu sredstava ili izvora moći: da bi neko imao moć potrebno je da raspolaže nekim karakteristikama, ličnim
svojstvima ili drugim sredstvima koja mu tu moć osiguravaju.
O raspolaganju svojstvima koja omogućavaju korišćenje moći govorimo kao o
izvorima moći.
Da bi se realizovala moć
potrebno je pored izvora moći i neke karakteristike osobe nad kojom se moć sprovodi ili neke odlike situacije koja će
dovesti do toga da se ona povinuje nečijoj moći.
Da bi neko mogao nagrađujući ili kažnjavajući delovati na promenu nečijeg ponašanja, drugome mora biti stalo do
nagrade ili da ga bude strah od kazne.
Korišćenjem referentne moći ne postoji potreba za kontrolom ponašanja osobe odnosno nema potrebe ni za
nagrađivanjem ni za kažnjavanjem.
Osoba se ponaša onako kako želi druga osoba zato što ona sama želi da se tako
ponaša
.
Ne mora uvek postojati odnos naklonosti da bi došla do izražaja ova vrsta moći.
Kolins i Rejven-
kada dolazi do slučajeva socijalnog upoređivanja, možemo govoriti o referentnoj moći, možemo da
priuhvatimo nečije ponašanje bez obzira da li ga volimo ili ne, kad ne znamo kako da se ponašamo, mi podražavamo tuđe
ponašanje u sličnoj situaciji.
Festinger
: ljudi ocenjuju da li je njihovo ponašanje prilagođeno određenoj situaciji, kada to ne mogu da ocene na osnovu
prethodnih ponašanja ili iskustva pokušavaju da odrede da li je vlastito ponašanje ispravno.
Kada osoba P traži orijentaciju kako da se ponaša pa oceni da osoba O daje primer ponašanja koje može da bude korisno,
dolazi do izražaja referetna moć.
Kolins i Rejven
: uslovi da je osoba O važna osobi P, da se P do neke mere identifikuje sa O, ili da misli da su slične ili da
je privlaači i da oseća naklonost ka njoj.
Negativni referentni uticaj: kada osoba P ne smatra da je slična sa osobom O, ili je ne voli i odbojna joj je, javlja se
tendencija da se osoba P ponaša suportno osobi O.
Stručnjačka moć (ekpertska moć)
Počiva na oceni osobe P da osoba O (koja poseduje stručnjačku moć), poseduje znanje i kompetentnost važnu za nju, od
značaja za aktivnost osobe P.
Npr. radnici prihvataju savete poslovođa, učenici koji uče gradivo od nastavnika koga cene,
nastavnički uticaj bi trebalo da počiva više na ovoj vrsti moći nego prisile i nagrađivanja.
Zavisi od više činilaca:
od količine stručnog znanja, kao i načina na koji iznosi to znanje, ako je uz omalovažavanje
izbegavaće se kontakti sa takvim stručnjakom i njegov uticaj.
Kolins i Rejven
- stepen moći je funkcija stepena u kom osoba priznaje stručnost drugoj osobi i ta osoba uspešno iskazuje
svoje znanje. Uticaj stručnjačke osobe je utoliko veći ako je problem zahtevniji, složeniji i ako osoba ima malo
samopouzdanja.
Uticaj stručnjačke moći se odnosi na oblast u kojoj je osoba stručna, ali se prenosi i na druge oblasti.
Važno je i poverenje u stručnjaka, ne samo da poznaje oblast već i da je namera da pomogne, ukoliko je koristi u loše
svrhe, ona će imati negativan uticaj.
Legitimna moć
-
formalno pravo, tradicionalno pravo, obavezivanje - "Činim ono što on od mene traži, jer on ima pravo da to od mene
traži."
Za delovanje grupa i organizacija najvažnija je legitimna moć ili moć legitimnog autoriteta. Počiva na priznatom i
prihvaćenom pravu osobe da određuje način ponašanja druge osobe.
Osoba sa legitimnom moći ima pravo i obavezu da utiče na ostale članove grupe i to pravo ostali članovi prihvataju.
Npr: pravo koje počiva na tradiciji - otac odlučuje o svemu
-pravo na aktuelnim normama - sloboda izbora
Osnova legitimne moći je u fiksiranim pravima osoba na određenim položajima u grupi ili u društvu i to je najvažniji
osnov moći u organizaciji
.
Za funkcionisanje organizacija uslov je da postoje napor kolektiva u ostvarivanju zadataka, predviđene su pozicije i uloge
koje uključuju obavezu kontrole nad određenim brojem članova i pravom manifestovanja moći nad tim članovima, postoji
čitava hijerarhijska mreža legitimnog autoriteta.
Po pravilu, u legitimnu moć se uključuje i
moć nagrađivanja i moć prisile
kao priznata sredstva osoba sa legitimnom
moći.
Kac i Kan:
organizacije i rad organizacija. Legitimna moć i autoritet su neophodni za funkcionisanje organizacija.
Veber:
racionalno legalni tip autoriteta, zakonski ograničen, vezan za položaj a ne za osobu, ne koristi se u lične svrhe,
samo za funkcionisanje organizacije, to je birokratski-tehnokratski sistem.
Kac i Kan
- demokratski sistem, razlika u legislativnoj i izvršnoj moći, legislativna ostaje pravo svih, izvršna je za
položaje, rukovodioce. Sistem participativne organizacije - na demokratskim principima zasnovan autoritet.
Postoje organizacije u kojima se sistem legitimne moći i hijerarhijsko uređenog legitimnog autoriteta jako razrađen, to su
npr. vojne organizacije.
Legitimna moć je povezana i sa
stručnjačkom i sa referentnom moći
.
Legitimna moć je naročito efikasna ukoliko su norme na kojima počiva internalizovane.
Berkovic
- moć zavisnosti, jedan od vidova legitimne moći, prihvaćeno pravo nekoga ko je u nevolji da traži pomoć, to je
njegovo legitimno pravo, a onaj kome se obraća ima obavezu da mu pomogne.
Rejven i Rubin
- legitimna moć bespomoćnih.
Moć obavezivanja - ako je jedna osoba više puta pomogla drugoj, druga osoba će onda osećati obavezu da mora da
pomogne i da uzvrati toj osobi tako da osoba dobija moć nad drugom osobom.
Moć eksperimentatora - subjekti u toku eksperimenta prihvataju zahteve za koje je eksperimentator mislio da ih neće
prihvatiti, ispitivanje sitosti i davanje elektrošokova, velika moć eksperimentatora.
Naučni autoritet i autoritet vlasti pokazuju jako veliku legitimnu moć
.
Moć informisanosti-
zasnovana na zavisnosti od informativnog sadržaja komunikacije, uticanje na druge na osnovu
obaveštenosti, delovanje na argumentovanost i ubedljivost podataka koji se saopštavaju.
Saopštavanjem određenih sadržaja osoba može da utiče na ponašanje druge osobe,
deluje samo informacija i njen
sadržaj
. Svako ko poseduje informacije i iznosi ih ubedljivo može da utiče na ponašanje osobe kojoj tu informaciju
saopštava.
Npr. dobar nastavnik.
Moć informisanosti se razlikuje od pomenutih moći
jer je relativno nezavisna od uslova i stabilna, dok se koristi nema
potrebe da se kontroliše ponašanje
. Snaga argumenata deluje kontinuirano na ponašanje, dugotrajno je i stabilno dejstvo
moći, ne zavisi od odnosa prema osobi,
ona deluje sadržajem informacije.
Ali stabilnost i nezavisnost moći su ipak samo relativne,
zavise od karakteristika davaoca informacija i karakteristika
primaoca, iste informacije od različitih osoba mogu imati različito dejstvo.
I pored ograničenja moć informisanosti je važna i često korišćena moć, odlikuje je to da utiče svojim sadržajem na
menjanje ponašanja i da je relativno stabilna i nezavisna.
Moć informisanosti može da se zloupotrebi: važni podaci se ne saopštavaju, iskrivljuju se, netačno se interpretiraju,
konstruišu se i izmisle
.
Zloupotreba moći informisanosti
predstavlja veliku moć u rukama onih koji drže sredstva informisanja, kada je drže oni
koji poseduju političku vlast, svi ostali vidovi moći postanu efikasniji. Moć informisanja je snažno sredstvo uticanja,
sistematsko je i kontinuirano, utiče na širok krug ljudi, snažno je sredstvo održavanja političke vlasti.
37. Različiti načini da se izazove prihvatanje tuđih zahteva
Poslušnos
t: spremnost na prihvatanje tuđih zahteva bez spoljne prisile i pritiska.
"Odgovor na direktan pokušaj da se utiče na nekog posredstvom zahteva."
Osnovne tehnike koje utiču na poslušnost/potčinjavanje zahtevu:
- manipulacija okolinom
- manipulacija samopoštovanjem
- izazivanje osećanja krivice (prestup)
- izazivanje osećanja obaveze (resipročnost)
- uticaj postepenim delovanjem (tehnika-noga u vrata)
Svaka od ovih tehnika zasniva se na otklanjanju tenzije koju stvara psihološka neravnoteža.
Manipulacija okolinom- navodi ljude da prirodno postupaju na određen način. Promena u okolini stvara prostor za
socijalni uticaj.
U Milgremovom ogledu jedan od načina je bilo dovođenje pojedinca u situaciju gde je sve podešeno kako bi se
neprihvatanje zahteva učinilo teškim, od pojedinca se nešto zahteva, njemu je teško da odbije jer postoji navika da se u
sličnoj situaciji potčini zahtevu i stvoren je stav da je opravdano da se prihvati zahtev autoriteta. Pojedinac se oseća
obaveznim zbog uloge koju je naučio da čini ono što se od njega očekuje.
Drugi način
spoljnog pritiska je pritisak od strane grupe
(Ašov ogled, pojava konformiranja)
Način korišćenja spoljnog pritiska je takođe korišćenje nagrađivanja ili kažnjavanja.
Spoljni pritisak ima granice efikasnosti, npr. zarobljeni vojnik-veći pritisak- manje pokoravanja, pritisak može da izazove
i suprotan efekat i onda se govori o pojavi
reaktanacije
, odnosno reagovanja ljudi u suprotnosti sa zahtevom. Ljudi
nastoje da zadrže slobodu svoje akcije. Kad izvršeni pritisak ugrožava njihovu slobodu, oni je čuvaju tako što odbijaju
zahtev ili čine sasvim suprotne stvari, npr. pojava kod male dece.
Potčinjavanje se bolje postiže ako se deluje na unutrašnje psihološke faktore. Može se postignuti pokoravanje na taj način
što se subjektu ukazuje pažnja da se učini zadovoljnim i raspoloženim i onda mu je teško da odbije zahtev. Veoma često
se u životu koristi sličan
postupak laskanja ili ingracijacije.
Dva načina delovanja na psihološke faktore:
1.nastojanje da osoba prvo prihvati manju zahtev, a onda da se iznese veći- uticaj postepenim delovanjem, tehnika „noga
u vrata“
2.korišćenje osećanja krivice koje se namerno izaziva ili već postoji- prestup, osećanje krivice.
1.Tehnika“ noga u vrata“- prihvatanje prvo manjih zahteva pa postavljanje većih, česta primena u propagandi. Ako
navedete nekoga da pristane na mali ustupak, on će biti spremniji da se povinuje i većem zahtevu (osoba prvo zatraži malu
uslugu, a zatim sledi zahtev za mnogo većom – efikasno kao sredstvo da se čovek navede da posluša veći zahtev).
Stanfordski zatvorski eksperiment : deo univerzitetske zgrade pretvoren u “zatvor” sa tri ćelije, samicom i stražarskom
sobom. Subjekti: 21 dobrovoljac (fizički i mentalno procenjeni kao “stabilni”); 9 – “zatvorenici” a 12 “stražari”.
Zatvorenicima je rečeno da će biti pod stalnom prismotrom, da će im neka građanska prava biti uskraćena, ali da neće biti
fizičkog zlostavljanja. Stražarima je naloženo da treba da “održavaju razuman stepen reda u zatvoru kako bi on uspešno
funkcionisao”. “Zatvorenici” su bili uhapšeni u svojim kućama od strane policije, dovedeni u “zatvor”, svučeni i naterani
da se okupaju, obučeni u zatvorska odela, sa najlon kapama koje je trebalo da simuliraju kratko ošišanu kosu, brojeve,
lance na nogama i rukama itd. Sve drugo je naglašavalo inferioran položaj (oslovljavanje brojevima i sl.) Stražari su nosili
uniforme, zatamnjene naočare za sunce, svakome je data drvena palica i pištaljka. Data su im široka ovlašćenja. Svi su
boravili u “zatvoru” sve vreme.
Na iznenađenje i užas istraživača stvari su ubrzo izmakle kontroli i eksperiment je morao biti okončan za svega šest dana
(trebalo je da traje dve nedelje). Šta se desilo? Veoma brzo su subjekti izgubili kontakt sa realnošću i pokazali su se
određeni obrasci ponašanja:
zatvorenici su počeli sebe da potcenjuju, postali su veoma pasivni i počeli da prave planove
da napadnu stražare. Stražari su postali sve agresivniji i sadistički raspoloženi, nastojali da demonstriraju totalnu
kontrolu nad zatvorenicima (na pr. odlazak u toalet tretirali kao privilegiju a ne pravo
). Sve u svemu, efekat na
zatvorenike je u toj meri bio dehumanizujući da je petoro njih moralo da bude pušteno zbog depresivnosti, plakanja i
akutne anksioznosti. Kada je eksperiment završen, oni su ispoljili veliko olakšanje, ali su stražari bili nesrećni pošto su
otkrili da je osećanje moći veoma uzbudljivo.
U zaključku eksperimenta istraživači su naglasili: za manje od nedelju dana natprosečno inteligentni i emocionalno
stabilni pripadnici američke srednje klase postali su patološki i antisocijalni. I zatvorenici i stražari su veoma brzo preuzeli
stereotipno ponašanje povezano sa ulogama koje su im dodeljene – pokazujući karakteristike ličnosti i ponašanje koje im
je u normalnim uslovima potpuno strano.
Istraživanje je ubedljivo pokazalo kako “uloga može da preuzme osobu” i
pomeri lične i etičke standarde pojedinca u drugi plan.
Kritika: Ove eksperimente mnogi autori su smatrali neopravdanim sa etičkog, zakonskog i praktičnog stanovišta. Osnovno
pitanje: zašto je potrebna simulacija kada postoje pravi zatvori i mogućnost primene metode opservacije sa
učestvovanjem?
Osnovno opravdanje jeste u nameri istraživača da pobije tzv. “
dispozicionu hipotezu
” – tj. postavku da je za ovakvo
ponašanje u prirodnim uslovima odgovorna “ljudska priroda” ili trajne osobine ličnosti: baterije za merenje osobina
ličnosti koje su primenjene pre eksperimenta nisu predviđale mogućnost da se ispolji ovakvo ponašanje.
39. Spremnost za pokoravanje- Ogledi Miligrema
Pokoravanje autoritetu: socijalni uticaj u vidu »slepe« poslušnosti i pokoravanja autoritetu – kada se osoba ili grupa
pokorava direktnoj komandi ili naredbama nekog autoriteta. Autoritet može biti druga osoba – roditelj - ili
institucionalizovano zasnovani autoriteti – vojska, policija.
Da bismo govorili o autoritetu – on mora da se opaža kao legitiman.
Pokoravanje autoritetu najčešće je
benigno i konstruktivno
– kao osnova funkcionisanja društva ili njegovih institucija.
Međutim, »slepo« pokoravanje autoritetu – često se u političkoj istoriji društva pokazalo kao, u osnovi,
maligno i
destruktivno
.
Primeri: holokaust u nacističkoj Nemačkoj, slučaj Mi Lai masakra od strane američkih vojnika u Vijetnamu, Crveni
Kmeri – masovna egzekucija Kambodžanaca 70-tih itd.
Primeri kada se većina ljudi na nižim lestvicama u hijerarhiji pokoravala svim naredbama svojih pretpostavljenih. Pitanje:
zašto (strah od kazne? tip ličnosti? ili spoljašnji situacioni faktori? ).
Stenli Majlgrem
(Stanley Milgram, 1960) – istraživački program o uslovima pokoravanja autoritetu, Majlgremovi
eksperimenti (na Odeljenju za psihologiji Yale univerziteta) među najkontroverznijim u socijalnoj psihologiji.
Regrutovao subjekte preko oglasa u lokalnim novinama. za »eksperimentalna istraživanja pamćenja« (predstavljeni kao
eksperimenti
učenja parova prideva- reči i uticaja kažnjavanja na pamćenje).
Među prijavljenim subjektima (bacanjem novčića) određivali su se »učitelji« (naivni subjekti) i »učenici« (instruisani
subjekti – mahom lokalni glumci). »Učitelj« je trebalo da glasno čita parove reči (»plavo-devojka«, »debelo-vrat« i sl.)
učeniku čiji je »zadatak« bio da pamti; kasnije, kada »učitelj« sa liste čita jednu od reči, »učenik« je trebalo da
reprodukuje onu koja je sa njom bila u paru. Svaki »pogrešan« odgovor – trebalo je da se kažnjava – davanjem električnih
šokova. Aparat za davanje šokova nalazio se pred naivnim subjektom-sa prekidačima, naznakama jačine ( 15-450 volti) i
opisom efekta koji ima na »učenika« (na pr. jak bol); čak su sami »učitelji« primili prilično jak šok da bi se uverili u
verodostojnost. U suštini, ceo postupak kažnjavanja i njegovih efekata bio je »odglumljen« (glumac je stenjao, jaukao a
zatim i »ućutao«). Ukoliko bi se subjekti u toku eksperimenta pobunili i pokušali da odustanu, eksperimentator bi,
jednostavno, rekao:«Nemate izbora, morate da nastavite sa eksperimentom«; »Molim vas, nastavite«, »Eksperiment
zahteva da nastavite« i sl. Ako bi subjekt izrazio brigu za zdravlje učenika rečeno mu je: »Mada šokovi mogu biti bolni,
nema trajnih oštećenja i stoga molim vas produžite«.
