породице Мицобацтериацеае и има више од 170 врста.
Класификација у ред Ацтиномицеталес, класа Ацтиномицетес.
Доказано је да најмање 100 врста микобактерија изазивају
болести код људи и животиња. Чланови рода Микобактериум
се могу поделити на М.tuberculosis complek, М. Leprae и
нетуберкулозне микобактерије (НТМ) на основу болести коју
изазивају. Прихваћени минимални критеријуми за
класификацију бактерија у оквиру рода Микобактериум су
отпорност на алкохолне киселине, миколне киселине са 60 - 90
Ц атома које се цепају пиролизом, неметил естри са атомима
Ц22 до Ц26, садржај гванина и цитозина (Г +Ц) у ДНК 61-71 мол
%. Једини изузетак је М.lepraecia, чији садржај Г+Ц износи 54
до 57 мол %. Микобактерије и сродни родови (Corinebacterium,
Gordonia, Tsukamurella, Nocardia, Rhodococcus) имају сличну
структуру ћелијског зида са високим процентом липида.
Садржај липида варира током животног циклуса у зависности
од присуства хранљивих материја неопходних за раст.
Липиди и воскови на површини зида су одговорни за
карактеристике рода, као што су: отпорност на киселину,
хидрофобност и отпорност на антибиотике и дезинфекциона
средства. Врсте унутар рода показују значајне разлике у
неколико карактеристика (табела 21-1 ., 21-2.). Већина живи и
размножава се у руралним подручјима и ретко или скоро
2
никада не изазивају болести. Неке микобактерије су обавезни
патогени за људе и животиње, преферирајући да живе унутар
макрофага и других мононуклеарних ћелија. Ове
микобактерије не могу да се размножавају у окружењу без
живог домаћина. То су М.leprae, М. lepraemurium. М.avium
subsp. Paratuberculosis и припадници М.tuberculosis complek.
Опште карактеристике микобактерија
Микобактерије су аеробни, непокретни, благо увијени
бацили дужине 1-10 µм (најчешће 3-5 µм) и ширине 0,2-0,6 µм,
без спора, а време репликације је од 2 до 24 сата.
Факултативни су интрацелуларни, прототрофни и
хетеротрофни (сами се синтетишу или узимају готова
једињења као извор угљеника и азота). Не поседују класичне
факторе вируленције као што су токсини, фимбрије или
капсуле. Обојене основном бојом карбол-фуксином због
високог садржаја липида у ћелијском зиду, задржавају боју и
после бојења киселим алкохолом и једине су бактерије које су
потпуно отпорне на киселине. Цео процес задржавања и
везивања боје на молекуларном нивоу још увек није потпуно
јасан. Познато је да ова карактеристика зависи од интегритета
ћелијског зида микобактерије, присутних хранљивих
материја и парцијалног притиска кисеоника. Успавани или
упорни бацили М. туберкулосис често се не могу обојити Ziehl-
Neelsen (З-Н) методом. Подносе ниске температуре, за разлику
од осетљивости на топлоту, УВ зраке и сунчеву светлост. У
3
