1
Болести у шумским расадницима
1. Најзначајнији проузроковачи болести семена и полегања поника (
Fusarium spp.,
Pytophthora omnivora, Pythium deBarianum i dr.).
Пропадање биљака је назаступљеније у расадницима и смањује производњу садница у
подручјима хладне и влажне климе у прољеће. Проузроковачи живе сапрофитски на
органској материји и неорганским солима у земљи.
Fusarium oxysporum
.
Узрокује трулеж хипокотила већине четинара а биљке
постају отпорне 3 седмие након ницања. Гљива када продре у биљку изазива брзо
труљење примарног корена или ткива корена и стабиљке клијанца. Саднице које
преживе напад одрвениће. Болест зависи од влаге и температуре у земљишту и од
временских услова током сетве. Треба познавати едафске и климатске факторе за развој
гљива. Влажна земљишта одговарају за гљиве Pythium и Pythophthora a гљиви Fusarium
spp. сувља земљишта. Гљиве које узрокују пропадање садниа најбоље ратсу на
земљиштима слабо киселе реакције а повећавањем pH зауставља им се развој а
четинари су доста осетљиви.
Симптоми и дијагноза: 1) Пропадање пре клијања укључује трулеж семена и клице тј.
Клиа не постоји. 2) Након избијања садница јавља се некроза ткива корена и стабиљке
или близу земље. Ако је стабиљка трула у нивоу земље, она ће шасти под правим углом,
осушити се и иструнути. 3) Пропадање врхова након клијања одвија се одумирањем
врхова садница када се гљиве налазе на семеном омотачу након избијања садница на
површину.
Сузбијање: Земљиште мора бити добро дренирано, сетву вршити на температури изнад
15°C, pH смањити испод 6, не вршити густу сетву, одложити азотно прихрањивање.
Pytophthora omnivora
.
Изазива полегање поника, трулеж клице и корена.
Припада класи Oomyetes, и разреду Peronosporales. Може заразити већину лишћара и
неке четинаре. Од лишћара највише страда поник букве. Од четинара страдају бор, јела
и ариш.
Значај: Гљива је присутна у Европи, Америци и Азији и поник може оболети у великим
количинама ако се изврши густа садња или ако је велика влага.
Животни циклус и симптоми: Поник може бити инфициран од тренутка ницања али
зараза може настати касније током половине вегетационог периода. Оболење се
одликује на хипокотилном делу биљке као и на котиледоним листићима у виду мрких
пега. Некроза се брзо шири а нападнути део брзо размекша и цела биљка брзо
2
изумире. Ако се зараза јави касније, обољење је на стабиљци и горњем делу жила. И
тада настаје брже или спорије пропадање биљке у целости. Ако се зараза деси у кишно
време, инфекција се врло брзо шири у лејама. Примарне заразе долазе од ооспора које
су се задржале из претходне године у натрулим остаима оболелог поника. Ооспоре дају
једну зооспорангију чије зооспоре врше директну инфекцију. Мицелија ствара
конидиофоре, које избијају на површину кроз стоме на којима де стварају конидије.
Конидије у капи воде стварају зооспорангије а у влажном ваздуху клијају директно у
мицелију и врше секундарне заразе. У кишовитим годинама и увалама поник букве
може бити потпуно уништен.
Сузбијање: Земљиште мора бити добро дренирано, сетву вршити на температури изнад
15°C, pH смањити испод 6, одложити азотно прихрањивање.
Pythium deBarianum
.
Изазива полегање поника и труљење семена. Главни
домаћини су врсте из родова Аbies, Larix i Pseudotsugae. Припада класи Oomycetes и
реду Peronosporales.
Животни циклус и симптоми
: Несептирана мицелија гљиве се развија у унутрашњости и
на површини зараженог дела поника. Од репродуктивних органа на мицелији се
образују конидије и ооспоре. Конидије су најчешће лоптасте и развијају се на ивици
хифе или на врховима. Ове конидије дају мицелији зачеће или лоптасто проширење у
виду мехура које представља једну врсту зооспорангије у којој се диференцира већи
број зооспора. Ослобођене зооспоре клијају и врше заразу. Образовање конидија се
врши само уз обилну влагу јер присуство воде омогућава енормно стварање конидија
па се повећава ширење заразе.
Сузбијање: Земњиште мора бити добро дренирано, сетву вршити на температури изнад
15°C, pH смањити испод 6, одложити азотни прихрањивање.
2. Lophodermium
врсте: значај, симптоми заразе, животни циклус, сузбијање
.
Значај: У Европи представља велики проблем у расадницима више од 100 година.
Нападнуте саднице се најчешће транспортују пре видљивих симптома а суше се после
садње. Овакав начин ширења има за последицу појаву локалних епидемија. Гљива је
присутна и у Америци, Азији, Аустралији, Новом Зеланду. Припада класи Coelomycetes,
разреду Sphaeropsidales и подразреду Deuteromycitina.
Гљивe нападају врсте из родова Pinus и то: Lophodermium pinastri, узрокује жутило и
осипање старијих борових четина и Lophodermium seditiosum, узрокује црвенило и
осипање младих борових четина. Најраспрострањенија гљива је L. pinastri а L. seditiosum
је агресивнија јер инфицира младе борове четине из текуће вегетације.
4
пикнида. Први незрели се јављају средином јуна а презрели су средином октобра.
Период сазревања апотеција је од јула-априла наредне године а масовно расејавање
аскоспора од средине августа-октобра. Апотеције упијају воду, отварају се и ослобађају
аскоспоре које се ветром преносе на здраве биљке.
Борови су највише угрожени у влажним и вишим планинским пределима где има више
падавина јер киша обезбеђује довољно влаге за ослобађање апотеција.
Сузбијање: Треба вршити честе прегледе у расадницима где је гљива Lophodermium
seditiosum са јачим патогеним особинама јер је присутна одмах након садње у којима
узрокује сушење биљака. Треба познавати период масовне инфекције да би се
употребила фунгицидна средства за заштиту иглица јер је успех око 90%. Селекција на
птпорност је врло ефикаса метод заштите.
Болести у четинарским културама
3. Mycosphaerella pini:
значај, симптоми заразе, животни циклус, сузбијање
.
Значај: Гљива проузрокује смеђу пегавост борових четина у културама и најјаче су
нападнуте биљке висине до 80 цм, а изнад слабије. Губитак четина у три узастопне
године доводи до сушења биљке. Домаћин од домаћих врста је бели бор. Гљива
припада класи Loculoascomycetes и реду Dothideales. Распрострањена је у Европи и САД.
Симптоми заразе: Први симптоми на четинама су у априлу у виду жутих пега које се
шире и постају смеђе траке у виду некроза. Ивице пега у јесен када је хладно постају
љубичасте. Одумирање врхова иглица је у јуну када се пеге споје па се четина издељене
у три зоне: зелена при основи, пегава у средини и мртва зона при врху. Губитак четина је
пред крај вегетационог периода, када је хладно време у јесен и пролеће мицелија
гљиве брзо насељава зелена ткива између пега.
Животни циклус: Пенетрација четина је преко стома. Аскоспоре се ослобађају из
строматских псеудотеција и расејавају се ветром на веће даљине. Конидије и аскоспоре
се образују у топлијем зимском периоду када врше инфекцију. Постоје два периода за
масовно расејавање, почетком јула и крајем септембра. Аскоспоре се јављају крајем
зиме и у рано пролеће а број се повећава до краја августа. Оне се обилно ослобађају у
кишном периоду у време росе и магле и ветром се наносе на четине. Конидије се
јављају у великом броју у пролеће када врше примарне инфекције заједно са
аскоспорама које се формирају на мртвим четинама. Инокулум допире до врхова
иглица где се јављају први симптоми. Споре клијају клицином цеви па продире у
мезофил кроз стоме. Хифе у четини су интерцелуларне. Пар дана након инфекције хифе
пенетрирају танке зидове мезофилних ћелија а оне потом умиру. Спроводни систем
5
остаје ненападнут и функционише нормално јер су ненападнута ткива одвојена од
повређених места и остају зелена током вегетационог периода или до нових инфекција.
Секундарни циклус инфекција се јавља током маја и траје до касне јесени када се
смањује активност патогена. Гљива као паразит живи врло кратко и након продирања у
ћелијски зид и када ћелије буду убијене, она живи више месеци у мртвом делу иглице
као сапрофит. Светло повољно утиче на стварање инфекција јер биљка отвара своје
стоме. Оптимална температура за развој гљиве је око 25°C а минимална око 5°.
Сузбијање: Хемијске мере су једини начин борбе у расадницима. Фунгициди се користе
у току 10-30 дана што зависи од кишних дана. Бордовска чорба се користи сваких 14
дана од времена кретања вегетације до времена када четине достигну пуну величину.
Комбиновањем 5% беномила и азотне киселине постиже се бржи висински прираст па
се смањује могућност напада.
4. Sphaeropsis sapiea:
значај, симптоми заразе, животни циклус, сузбијање
.
Значај: Гљива изазива одумирање вршних избојака борова али не долази до сушења
биљке. Симптоми су највише у културама и плантажама. Болест је важна јер је широко
распрострањена, има широк спектар домаћина и може да насели скоро све биљне
органе. У свету је највише штете било на унешеним врстама борова и на оним који се
гаје у вештачки подигнутим засадима, заштитним појасевима. Присутна је у Европи,
Африци, Аустралији. Гљива припада класи Ascomycetes и реду Sphaeropsidales.
Симптоми заразе: први видљиви знаци инфекције на младим зеленим избојцима
јављају се у првој половини маја у виду смеђих некроза, излива смоле и појаве
неколико кратких четина на том месту. Некрозе се брзо шире а инфицирани избојци
престају да расту. Боја заражених избојака постаје тамно зелено-жута. Ткиво у
некритираним зонама је смоласто а када смола очврсне избојак је тврд и крт. Заражене
четине мењају боју од основе почетком јуна а већ средином постају жуто-смеђе.
Пикниди се најпре образију на основи четине и тај део је црне боје. Четине које су краће
од здравих указују да се ради о гљиви Sphaeropsis sapinea. Први симптоми на
шишаркама се јављају крајем маја у виду црвено-смеђих некроза које прати јак излив
смоле. Некрозе се повећавају у јуну-јулу а некротирано ткиво добија тамно-смеђу боју.
Животни циклус: Плодоносна тела гљиве су пикниди који се могу јавити на четинама,
шишаркама, пуповима, семену, кори, цветовима. Конидије се ослобађају из пикнида и
расејавају се током влажног времена. Инфекције се остварују на новим избојцима,
четинама преко стома и љуспама двогодишњих шишарки. Биљке су најосетљивије у
време отварања пупова у априлу до средине јуна. Четине из претходне вегетације нису
нападнуте. Оштећења од града и инсеката повећавају интензитет инфекција. Гљива има
7
биљака води се рачуна о избору локалитета за пошумљавање, избегавати увале и
влажна места где се снег дуго задржава. Где се јави јача зараза врши се рана правилна
прореда. Треба садити отпорније врсте борова и без густе садње.
7. Armillaria mellea:
значај, симптоми заразе, животни циклус, сузбијање
.
Значај: Болест је описао Хартиг 1894 и данас је раширена у целом свету. Код нас је
важна за лужњак и младе засаде четинара на стаништима лишћара. Гљива припада
класи Basidiomycetes
,
реду Agaricales и фамилији Agaricineae. Гљива изазива трулеж и
сушење приданка стабла.
Симптоми заразе: Запажа се одумирање круне и редукција раста због трулежи корена.
Ако се уклони кора на кореновом врату на приданку изнад трулог корена, између коре и
бељике се заапажа бела лепезаста мицелија и она светли у тами па се не може
погрешити присуство гљиве. На лишћарима се формира мрежа ризоморфи између
дрвета и коре. Ескудат смоле из оболелих делова садржи честице земље на корењу. На
одумрлим стаблима након опадања коре виде се подкорне ризоморфе које се брзо
шире и спајају чинећи мрежасту творевину. Букети базидиокарпа се формирају на
приданку или избијају из површинског корења инфицираног дрвећа. Имају облик
печурке са 3 дела: шешир, дршка и прстен при врху који се губи.
Животни циклус: Гљива образује базидиокарпе у јесен у облику печурке. Локално се
шире ризоморфама под земљом на велике удаљености јер су врло еластичне.
Ризоморфне настају из мицелије и чине њене задебљале делове. Са спољне стране су
обавијене омотачем од тамних хифа а унутрашност је светла. За продирање у живо
стабло тј. у корен, гљиви не требају улазни отвори јер она директно продире кроз кору
све до камбијума и дрвета. При продирању, ризоморфе морају бити снадбевење
хранљивим материјама које сапрофитски узимају из пањева и других дрвених остатака.
После продирања врх ризоморфе излучује токсине и под њиховим дејством живо ткиво
почиње да одумире. Касније гљива продире у сржне зраке а код четинара у смолне
канале разарајући дрвни паренхим узрокујући белу трулеж. Гљива се уз дебло
постепено шири испод коре и подкорним ризоморфама уништава камбијум и на крају
се стабло суши.
Сузбијање: Мере заштите против ове гљиве су врло тешке и зависе од подручја. Ако је
болест присутна у целој састојини треба вршити преоравање након сече оболелих
стабала до 60 цм у дубину. При оснивању култура треба водити рачуна о избору
локалитета и врсте која ће се саадити. Треба правилно газдовати шумским комплексом.
