1 . 1 .Увод : Наговештај даровитости
Сава Шумановић
Датум рођења:22. јануар 1896.
Место рођења:Винковци (Аустроугарска)
Датум смрти: 30. август 1942.
Место смрти: Сремска Митровица (Југославија)
Сава Шумановић (Винковци, 22. јануар 1896 — Сремска Митровица, 30. август 1942) је један од
најзначајнијих сликара српске уметности 20. века.
Рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер. Када је
имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, где почиње да се
интересује за уметност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и 1914. у
Загребу уписати Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама 1918.
Тада почиње да јавно излаже своја дела. У својим раним делима, Сава инсистира на атмосфери и
спретно користи бојене сенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом,
графиком и сценографијом . Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје
сецесије и симболизма .
Шумановић се родио 22 (не 23. или 24)24 јануара 1896. у Винковцима, где је његов отац Милутин
(Шид, 24. III 1862 – Сремска Митровица, 4. X 1937) био управитељ шумског котара све до прераног
пензионисања (1900) због катара са глухоћом. По родитељима води порекло из Шида, града чији
је становник постао као четворогодишњак.
Крајем Првог светског рата, продао је пола иметка у бесцење, а нова држава Краљевина Срба,
Хрвата и Словенаца није ту неправедну продају поништила и више није био веома него средње
богат. По повратку у Шид (1900), Шумановић се, са родитељима, сместио у кући свог тече др
Драгутина Грчића, окруженој великим двориштем уз речицу Шидину, коју је Општина откупила од
наследника (1970-их) да би сведочила о животу и раду свог најславнијег грађанина.
Завршивши са одличним успехом четврти разред основне школе, морао је да настави сам.
Похађао је, од 1906. до 1914, реалку (гимназију) у Земуну. Био је подстанар, мало се трудио око
учења, од предмета није волео геометрију, латински и мађарски. Врло рано је почео да пуши и
због тога добијао казне. Ипак, о свему је обавештавао родитеље кратким писмима и дописницама,
а из понеких реченица откривамо извесну резигнацију и рану зрелост увек насмејаног и веселог
дечака:
Опазио сам, ма да није вредно о томе говорити, да ме директор не симпатише. Али то је свеједно.
Ни ја њега не симпатишем. У почетку је тражио новац за одећу, ципеле, шешир, биоскоп и часове
играња, касније све више за књиге. Да се, по уверењу оца, уз мајку не би размазио, код куће је
проводио највише по две недеље распуста. Сваке године је одлазио у Грац код очевог пријатеља,
протестантског пастора В. Гетварта, да би лакше савладао немачки.
Помиње се да није долазио код својих у Шид ни на велике празнике ни на крсну славу – Лазареву
суботу.Међутим ова претпоставка сасвим сигурно није тачна, тим више што је син поштовао и
волео родитеље, а и они њега. Мада Шумановић није рано испољио даровитост, чак је из цртања
имао оцену довољан,33 у четрнаестој години се заинтересовао за уметност. Претходно је, у
четвртом разреду основне школе, нацртао оловком портрет свога учитеља Стевана Пајића, а
петнаестогодишњак уочава детаље, добро поставља композицију и поседује сликарски дар. За
разлику од њих, предели (Пејзаж са јаблановима, око 1912; Јесен у шуми, око 1912) по
елементима сликарског поступка и неукости припадају почетничким покушајима када је први пут
користио технику уља у Јунговом атељеу. Још увек невешт, само је помало неспретно на платно
пренео оно што види.
Неупоредиво је зрелији поглед на Дунав (Пејзаж, 1913-1914) који је Борислав Богдановић добио на
поклон од земунског газде 1935, а на полеђини назначио да је настао 1910/1911, што не одговара
истини. Међутим, сви ови рани радови показују да се гимназијалац није приклонио актуелном
импресионизму и Ван Гогу, ни дефинисао ликовни рукопис, али јесте исказао тежњу да одступи од
натуралистичког представљања и слободније интерпретира мотив. Преостало је да неспоран
таленат добро избруси. У првим годинама XX века, када су Милан Миловановић, Коста
Миличевић, Малиша Глишић и Боривоје Стевановић пажњу посвећивали пределима испуњеним
треперењем светлости, а придружила им се и Надежда Петровић, која је већ од 1905. ишла у корак
са токовима експресионизма, петнаестогодишњи Шумановић се у Земуну, одвојеном од Београда
само реком Савом – тада и границом између Србије и Аустро-Угарске монархије, упознао не само
са импресионизмом, него и слушао о сецесији и о Ходлеру.
Од кога је све учио открива запис на цртежу (Стрма обала Дунава, 1913/1914): Ову сигнатуру не
треба скидати. Сетио ме на то Љуба Ивановић када је био овде у Шиду 1934 године. То је Јунг
ударио штамбиљу да не могу цртеже излагати, јер сам био на часовима код Љубе Ивановића. Па
их је замазао стеарином хотимично. Иако врло млад, солидно је владао занатом и неговао гипку
линију. Белешка је драгоцена јер доказује да се никада није удаљио од људи који су му били
драги, иако сви погрешно помињу да се у шидском раздобљу изоловао и усамио. Шумановић се
врло млад озбиљно заинтересовао за уметност. Посећивао је изложбе у српској престоници и
чврсто одлучио да постане сликар. Било је то доба продора модерне уметности чије се присуство
снажније запажало од Прве југословенске уметничке изложбе, приређене 1904, на којој су се
заједно нашла достигнућа бугарских, словеначких, хрватских и српских аутора.
Нажалост, убрзо су уследиле политичке и економске невоље (анексиона криза, царински рат,
балкански ратови и Први светски рат) које, упркос свему, нису спречиле уметнике да стварају и
постижу значајне резултате. Тако су и најбоља дела српског импресионизма, после оних
најдоследнијих раних из 1907, настала у најтежим условима, у кратким предасима између плотуна
на фронтовима Првог светског рата, понајвише на Крфу, у Италији и Француској, местима где су се,
пре победничког повратка у домовину, са војском одмарали скоро сви ратни сликари –
протагонисти овог правца који је обележио прве деценије прошлог столећа у Србији.
Када је, 5. јуна 1914, добио сведочанство зрелости, односно матурирао, Шумановић се вратио у
Шид и супротставио се очевој жељи да постане адвокат. Упоран у намери да студира сликарство уз
образложење: Нећу да будем гуликожа, није прихватио савет о професији која би му обезбедила
сигурнију егзистенцију и донела веће уважавање у малој средини. Отац је попустио зато што се
мајка досетила да њихов син неће постати само сликар него и професор, што више одговара
угледу патријархалне породице, али и због невоља преживљених почетком Првог светског рата.
Када су аустријски војници кренули да поробе суседну Србију, матичну државу и постојбину
Шумановића, он је, са још стотину угледних Срба из Шида – тада под влашћу АустроУгарске
монархије, иако педестдвогодишњак у инвалидској пензији, постао талац само због
националности и у затвору у Араду схватио да долазе црни дани који су се, нажалост, нешто више
од четврт века поновили. Одлучио је да свог јединца што пре склони из несигурног пограничног
подручја угроженог разноразним опасностима и послао га код свог рођеног брата у Загреб.
Шумановић је у Загреб стигао у позно лето 1914, сместио се код стрица Светислава, доктора
правних наука, адвоката и политичара, посланика, руководиоца унутрашњег одела Земаљске
владе, подбана, председника Управног одбора Српске кредитне банке и, касније, члана Сабора
Независне Државе Хрватске.
Био је врло близак са његовом ћерком, својом драгом сестром Кристом, удатом Ђорђевић,
љубитељем уметности и меценом уметника, дворском дамом и пријатељицом будућег
председника Југославије Јосипа Броза Тита, хуманистом и председницом Црвеног крста
Југославије, запосленом после Другог светског рата у Одељењу за културне везе са иностранством
при Министарству за науку и културу. Она је значајна и као један од оснивача Удружења пријатеља
уметности Цвијета Зузорић (1922) и Друштва пријатеља Народног музеја у Београду (1960),
установе којој је, 1940, даровала Белу вазу, затим скоро пола века касније (1984) још четири уља
свога брата, заједно са шест акварела и темпера Мила Милуновића, Пеђе Милосављевића, Ивана
Табаковића и Миће Поповића. Већина слика и скулптура из њене збирке уништена је приликом
бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Далеко од фронтова и оружја, хрватски уметници
су се залагали за начела модерне,50 једнако као и они српски који су их, вративши се са европских
академија, спроводили у дело и истовремено, као добровољци у Првом светском рату, бранили
отаџбину. Почетком прошлог века у Београду се стицало само основно ликовно образовање у
Уметничкозанатској школи која је, од 1919, прерасла у Уметничку школу.
У Загребу је, од 1907, већ основана Привремена виша школа за умјетност и умјетни обрт, за коју се
одлучио и млади Шумановић. На пријемном испиту му је, по казивању Ђуре Тиљка, код цртежа по
гипсаном моделу помогао две године старији и искуснији Милан Штајнер. Започео је студије и
стекао доброг друга, чијој се цртачкој вештини и гипкој линији дивио, користио његове књиге из
уметности, одушевио се оном О духовном у уметности Василија Кандинског, са њим изнајмио
атеље и, нажалост, туговао због његове преране смрти 4. децембра 1918. Године
Шумановић се у Загребу спријатељио са Ђуром Тиљком, Марјаном Трепшеом, Срећком Сабљаком,
Миливојем Узелцем, Хинком Јуном, Робертом Жаном Ивановићем будућим признатим
уметницима и, посебно, са Антонијом Кошчевић (удајом и Ткалчић), тада студенткињом вајарства,
која се сећала да је њен добар друг помагао сиромашнима: Кад је стриц, хранитељ, Јозе Туркаља,
кипара, Валдецова ђака у вријеме Првога свјетскога рата погинуо у Славонији од Мађара (њега и
остале сељаке привезали су Мађари као издајнике око стога сијена и све запалили) и Туркаљ остао
