S A D R Ž A J
U V O D ...............................................................................................3
Političke i ustavne osnove lokalne samouprave....................................4
Evropska povelja o lokalnoj samoupravi..............................................6
Lokalna samouprava u Srbiji.................................................................7
Nadležnost jedinica lokalne samouprave............................................. 8
Pravni akti i organi jedinice lokalne samouprave............................... 10
Neposredno učešće (participacija) građana
u ostvarivanju lokalne samouprave..................................................... 11
Mesna samouprava............................................................................... 12
Nadzor nad radom opštine i zaštita lokalne samouprave.................. 13
L I T E R A T U R A .............................................................................. 14
2
Političke i ustavne osnove lokalne samouprave
U modernoj političkoj i ustavnoj teoriji ima mnoštvo definicija lokalne samouprave,
koje međusobno stoje u većoj ili manjoj suprotnosti. U osnovi različitog određivanja sadržine
ovog pojma radi se o dubljim filozofsko -teorijskim polazištima pojedinih autora, kao i o
vezanosti za odgovarajuću pravnu i političku tradiciju određenih država i pravnih sistema.
Moguće je predstaviti dva suprotstavljena gledišta o prirodi lokalne samouprave.
Prema prvom, sistem lokalne samouprave bi predstavljao deo teritorijalne organizacije
savremene države koji ona, zarad racionalnosti i efikasnosti obavljanja svojih funkcija i
poslova, prepušta ili poverava organima na lokalnom nivou, koji su potpuno ili delimično
izabrani od strane samih građana bez uticaja centralnih organa i koji, u okviru više
ili manje strogih i preciznih zakonskih okvira, obavljaju dodeljene im poslove samostalno, uz
veći ili manji nadzor centralnih tj. Državnih organa. Bez obzira što je, i u ovakvom shvatanju
lokalna samouprava garantovana najvišim pravnim aktom jedne države njenim ustavom (što
znači da je parlament, svojim zakonima, odnosno izvršna vlast svojim uredbama, ne može
ukidati) ovo shvatanje lokalne samoprave stavlja naglasak na njen izveden (derivativan)
karakter. Osnov lokalne samouprave je država i njena volja da pojedine javne funcije dodeli
lokalnim organima, a u slučaju da nije zadovoljna njihovim obavljanjem može ih u načelu
putem zakon vratiti sama sebi. Ovako pojednostavljeno predstavljen sistem lokalne
samouprave, kao u osnovi dela državne organizacije sa specifičnim lokalno izabranim
organima, danas ne postoji ni u jednoj demokratskoj državi. Međutim, sistemi lokalne
samouprave u Francuskoj, Belgiji, Italiji i delimično u Nemačkoj i Austriji, tradicionalno više
odgovaraju ovakvom shvatanju.
Tako na primer, važeći
francuski
ustav i francuska politička i ustavna tradicija je odana
principu narodne suverenosti koji proklamuje vladu proisteklu iz naroda, koju čini narod i
koja vlada za narod i to u Republici koja je nedeljiva, sekularna, demokratska i socijalna. Tek
u Odeljku XI Ustava, koji se odnosi na teritorijalne jedinice Republike, govori se o lokalnim
jedinicama, komunama i departmanima, koji su slobodni da sami sobom upravljaju kroz
samoizabrane savete pod uslovima predviđenim zakonom i u kojima (u departmanu), postoji
izaslanik centralne vlade (tj. prefekt) koji je odgovoran za .nacionalni interes, upravni nadzor i
nadgledanje da se zakoni Republike izvršavaju.Ustav Francuske je, u tom smislu, valjan
pokazatelj i činjenice da se u toj zemlji dugo koristio termin lokalna uprava (administration
locale), koji se odnosio i na lokalne jedinice koje ne- maju samoupravan karakter. Tek od
nedavno u francuskoj literaturi je počeo da se upotrebljava termin lokalna vlada (gouvernment
locale), koji predstavlja prihvatanje engleskog pojma Local Government i, samo delimično,
engleskog shvatanja lokalne samouprave. Francuski model lokalne samouprave je iz ovih
razloga, od strane mnogih autora, dugo smatran pre starateljstvom nad lokalnom
samoupravom, nego stvarnom lokalnom samoupravom.
Ustav
Italije i
z 1947. godine u svojim osnovnim principima, pored ostalog priznaje i
lokalnu samoupravu i autonomiju, te određuje da Republika Italija, iako jedinstvena i
nedeljiva država, primenjuje najširi obim administrativne decentralizacije. Ustav predviđa da
državni zakoni poštuju principe samoupravnosti i decentralizacije. Italija je prva od evropskih
država uvela moderan koncept regionalizma u svoj ustavni sistem, odnosno elemente
značajne političke autonomije teritorijalnih jedinica - regiona - nefederalnog tipa, ali je
zadržala shvatanje da su lokalne jedinice (komune i provincije), pored toga što su
samoupravne zajednice čije se granice, broj i funkcije određuju opštim zakonima Republike,
istovremeno i teritorijalne jedinice državne i regionalne decentralizacije. Zakon o uređenju
lokalne samouprave Republike Italije od 8. juna 1990., koji ima status osnovnog zakona
Republike, što znači da regionalni zakoni ne mogu sadržavati norme njemu suprotne,predviđa
4
