“Човјека савременог грађанског друштва свакодневно запљускују таласи разних
информација које он толико слуша, чита или гледа (како у свом радном тако и у тзв.
слободном времену) да му не преостаје ни времена ни снаге ни воље да нешто учини.“
Шушњић (1999:174)
1
Увод
„ Политика медија у савремнеом друштву је арена у којој владе, грађани, потрошачи,
партије и, понекад, религијске организације теже да управљају друштвеним и
економским утицајима.“
Бригс, Кобли (2005:36)
Постоје двије сфере човјековог живота старе колико и само човјечанство - медији и
политика. Медији, од оних пећинских цртежа на зидовима Алтамире, преко клесаних
камених таблица, Акта Диурне, Гутембергових покретних слова до данас, били су и
остали посредници у комуникацији између извора и реципијента коме је та порука
упућена. Данас, имамо нешто софистицираније облике медија од ових које малочас
споменусмо, но примарна функција посредника није се промјенила. Медији су средства
јавног информисања која служе за дисеминацију различитих садржаја широкој и
хетерогеној публици. По правилу медији треба да извјештавају објективно, непристрасно,
истинито и тачно. Многи теоретичари неријетко наводе да су медији четврта полуга
власти, уз законодавну, извршну и судску. Они својим непристрасним, објективним и фер
извјештавањем долазе као неки помоћници правде, ако наравно узмемо идеалну теоријску
слику да су медији слободни и независни у свом раду. Шта би то значило независни
медији? Независни медији би по правилу требали бити независни у смислу да нико нема
утицаја на њихову уређивачку политику, те да се приликом извјештавања и дистрибуције
вијести воде професионалним новинарским стандардима.
Међутим, политичари, они који у „својим рукама“ држе конце преостале три
полуге власти, препознали су утицај медија и настоје да помоћу својих метода и техника
контролишу исте како би помоћу њих остварили своје циљеве. Политика је вјештина
вођења послова националне државе, поједностављено речено. Она обухвата процесе и
начине путем којих се рјешавају проблеми у одређеној заједници. Кроз вијекове мијењао
2
Истраживачка питања на која ћемо покушати дати одговоре су: како радио РС и
радио БН извјештавају о одређеним политичким субјектима, какав став (афирмативан,
негативан и позитиван) заузимају у извјештавању о политичким партијама. Утврдити у
којој мјери је уређивачка политика ових медија под утицајем одређених партија.
4
1. Радио
„ Увече последња, ујутру прва ствар. Обећај ми да нећеш ненадано заћутати“
Бертхолт Брехт
Радио као нови медиј свој процват доживљава у периоду између два свјетска рата.
Могућност слања пропагандних порука путем радија користили су најприје Нацисти у
Њемачкој, фашисти у Италији, а касније и владе многих држава како би вршили контролу
над властитим станоништвом, а касније и контролу
изван граница своје земље. Радио представља
најбржи,
најјефтинији,
најразврстанији,
најотворенији медиј масовног комуницирања.
Радио се успио одржати на тржишту, иако је утицај
телевизије био велики. Основна карактеристика
радија јесте људски глас који дјелује непосредно и
пријатељски. „Магична кутија која говори“ у борби
са конкуренцијом користила је своје предности:
квалитет чула слуха да активира имагинативност, лако и економично кориштење,
могућност слушања радија док се обавља неки други посао, брзину преноса информација,
могућност двосмјерене комуникације, широку доступност свим кандидатима (у изборним
процесима). Радио је по својој природи секундарни медиј, што значи да не изискује сталну
посвећеност праћењу програма, већ може да се слуша и док се обавља неки други посао.
Радио порука је краћа, прегледнија, концизнија и циља у срж догађаја.
Радио поруке могу се слушати током цијелог дана без прекидања посла или одмора.
Информације се емитују неколико пута у току дана, како би порука остала упамћена или
се у току исте вијести понављају кључни елементи. Публика радија је хетерогена, тј. нема
одређену старосну баријеру. Радију се данас примјеном нових информационих
5
функција формирања политичког гледишта.
Приватни, односно комерцијални емитери јесу медији који дјелују по принципу
бизнис компанија, што значи да су оријентисани на профит. За разлику од јавних емитера
приватни медије се финансирају искључиво путем реклама, огласа, продајом простора у
медијима. Прилагођени су потребама публике, често и на штету квалитета програма,
емитују забавне и лаганије садржаје нису ограничени правилима као јавни емитери.
Међутим, и јавни и комерцијални емитери морају поштивати правила приликом
емитовања информативних, дневних емисија.
1.2
Уређивачка начела јавних сервиса
Професионлане стандарде и правила извјешавања јавних емитера у Републици
Српској прописује документ под називом Уређивачка начела јавног радиотелевизијског
система у Босни и Херцеговини. У овом документу дате су смјернице како се уредници и
новинари јавних сервиса требају понашати, односно прописана су начела којих се
запосленици требају придржавати како би што ефикасније извршили своју улогу
заштитника јавности. Запосленици јавних емитера у складу са горе поменутим
документом дужни су да штите слободу говора и право на критику и коментар. Постоје
четири круцијална професионална стандарда, који важе за новинаре сва три јавна емитера
у БиХ, а то су:
непристрасност,
правичност,
дигнитет извора информација и
пристојност и уљудност.
7
