Koporativno Upravljanje
4
1. UVOD U KORPORATIVNO UPRAVLJANJE
Velike korporacije, s obzirom na složenost svoje strukture, pristupaju procesima
divizionalizacije organizacijske strukture i decentralizacije rukovođenja, i formiranju
relativno autonomnih jedinica po djelatnostima, profitnim centrima i strateškim poslovnim
jedinicama, kako bi izbegli njihovu veliku tromost i podsticali prilagođavanje zahtjevima
okoline u kojoj djeluju.
Korporacije imaju, posebno one najveće, na stotine pa i više lokalnih kompanija
(preduzeća), širom svijeta. Sve se te lokalne kompanije objedinjavaju u manji ili veći broj
poslovnih područja, odnosno programa. Jedno poslovno područje odnosno program može
objediniti veći broj fabrika iz različitih zemalja koje po srodnosti spadaju u određeno
poslovno područje.
Istraživanje koncentracije vlasništva ukazuje na nizak nivo odvojenosti vlasništva i
kontrole u BiH korporacijama. Visoka koncentracija vlasništva u većini slučajeva sprečava
oportuno ponašanje menadžmenta u smislu korišćenja kontrole za svoju sopstvenu korist.
Međutim, visoka koncentracija vlasništva ima svoju cijenu – veliki vlasnici, s udelima koji
osiguravaju kontrolu mogu pratiti lične interese na račun drugih interesno-uticajnih grupa, a
pre svega na račun malih deoničara.
Područje korporativnog upravljanja obuhvata korporativni pravni okvir i praksu
donošenja odluka u nadzornim odborima i upravama korporacija, razne aspekte korporativnih
finansija, zakona koji regulišu poslovanje hartijama od vrednosti, stečajne zakone, zakone
koji regulišu poslovanje finansijskih institucija, odnose sa zaposlenima, ugovorno pravo i
teoriju, vlasnička prava, kompenzacijske sisteme i sisteme internog informisanja i kontrole.
Svesna važnosti odgovornog i etički utemeljenog ponašanja poslovnih subjekata u
okviru gospodarstva, svetske korporacije usvojile su delimično na sopstvenu inicijativu, a i
po preporuci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) etički Kodeks poslovanja
kojim su se obavezala poštovati načela etike u svim svojim poslovnim odnosima i prihvatila
su obavezu delovanja u skladu s načelima odgovornosti, istinitosti, učinkovitosti,
transparentnosti, kvaliteta, postupanja u dobroj veri, i poštovanja dobrih poslovnih običaja
prema poslovnim partnerima, poslovnom i društvenom okruženju i sopstvenim zaposlenima.
1
Devedesetih godina prošlog vijeka bili smo svjedoci relativno disperzovane strukture
vlasništva, prvenstveno i skoro isključivo u društvima koja su privatizovala društveni kapital
1
http://www.psinvest.rs
Koporativno Upravljanje
5
besplatnom podelom akcija (u prvom krugu), te prodajom akcija pod posebnim uslovima (u
drugom krugu), u skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine. Međutim,
sekundarni promet ovim akcijama, posle izvršene podele, odnosno prodaje pod posebnim
uslovima, u najvećem broju slučajeva kretao se ka koncentraciji vlasništva u rukama manjeg
broja akcionara.Većina akcionara koji kontrolišu društvo istovremeno su i generalni direktori
društva i članovi odbora pa su nadležni i za kontrolu njegovog rada, a ona društva koja
razdvajaju vlasništvo i kontrolu često to čine samo na papiru. Takva društva obično pate od
slabih struktura odgovornosti i kontrole (praktično, većinski akcionari/akcionari koji
kontrolišu društvo sami sebe nadziru u funkciji članova organa upravljanja i rukovodilaca),
zloupotreba kroz transakcije s povezanim licima i lošeg objavljivanja informacija (insajderi
imaju pristup svim informacijama i nemaju motiv da ih obelodane spoljnim licima).
Velike poslovne grupacije u formi holding društva kontrolišu privredna društva u
većini privrednih grana. Mada holding strukture mogu da služe za legitimne svrhe, složene
poslovne strukture, postojanje uzajamnog kapital-učešća, piramidalne strukture i drugi
aranžmani za stvaranje netransparentnih struktura vlasništva mogu učiniti da preduzeća budu
teško razumljiva za akcionare i investitore.
S druge strane, trenutno se mnoge od ovih holding struktura reorganizuju iz različitih
razloga. Neki akcionari koji kontrolišu društvo otkrili su kod sebe želju da izgrađuju i vode
regularne poslove – zasnovane na dobrom korporativnom upravljanju – i tako ostave iza sebe
vrednu zaostavštinu. Drugi pokušavaju da na regularan način prenesu svoje poslove na
sledeću generaciju ili da prodaju svoje udele spoljnim investitorima.
Nažalost, jaki, budni i nezavisni korporativni organi i dalje su rijetkost, a njihovi
članovi često nemaju odgovarajuće iskustvo i sposobnost za obavljanje ovih poslova. Jedan
od najvećih izazova predstavlja i uspostavljanje kvalitetnog sistema unutrašnjeg nadzora na
svim nivoima poslovanja društva i sagledavanje njegovog značaja za „ranu dijagnozu“ i
otklanjanje potencijalnih opasnosti za poslovanje društva.
2
2
Korporativno upravljanje – Priručnik, Međunarodna finansijska korporacija , 2011., str. 21, 22.
Koporativno Upravljanje
7
Upravljanje akcionarskim društvo vrše sledeći organi:
skupština akcionara,
upravni odbor društva,
nadzorni odbor društva,
direktor društva.
Skupština je najviši organ akcionarskog društva. To je organ vlasnika kapitala. Ona se
ne bira, nije joj određeno vreme trajanja mandata i ne može se raspustiti. Prema tome svi
akcionari imaju pravo da budu članovi skupštine ali oni ne moraju da učestvuju u njenom
radu. Postoje nekoliko vrsta skupština akcionarskog društva. To su osnivačka skupština,
redovna i vanredna skupština.
3
3. OPŠTA AKTA DRUŠTVA
Za osnivanje i postojanje privrednog društva je potrebno postojanje određenih akata.
Po jednom pristupu, dovoljno je postojanje osnivačkog akta. Po drugom, pored osnivačkog
akta potrebno je postojanje i statuta. Po pravilu, osnivački akt je ugovor o osnivanju
privrednog društva, imajući u vidu da po definiciji privredno društvo jeste udruženje više
lica, što upućuje na saglasnost volja tih lica usmerenu ka njihovom udruživanju radi
obavljanja određenih poslova u cilju sticanaja dobiti. Po svojoj pravnog prirodi ugovor o
osnivanju jeste u osnovi ugovor o ortakluku sa izvesnim modifikacijama (građanskopravno
društvo, preddruštvo trgovinskog prava). Iz tog razloga, ugovor o osnivanju privrednog
društva proizvodi obligacionopravna (npr. obaveza unošenja uloga u društvo, odgovornost za
preuzete obaveze) i statusnopravna (rađa pravni subjektivitet) dejstva. Kod ugovora o
osnivanju privrednog društva interesi ugovornih strana nisu antagonistički već su saglasni što
je i razumljivo, jer ugovorne strane teže istom cilju.
Manifestovana namera osnivanja privrednog društva (
affectio societatis
) pored
pismene redakcije i potpisa osnivača na kraju te pismene redakcije, podrazumeva i
intervenciju nadležnog organa koja se ovde ogleda u potvrđivanju svojstva potpisnika takve
isprave. Sankcija izostanka ovakve propisane forme (pisane redakcije, potpisivanja i potvrde
svojstva potpisnika), vodi ništavosti osnivačkog akta. I u uporednom pravu, pravilo je da se
propisuje viši oblik pismene forme. Jedna od tih formi je i javnobeležnička forma, odnosno
3
Kosta Josifidis (2004.): Makroekonornija: principi, teorije, politike, Vedes, str. 123.
