SEMINARSKI RAD
Predmet:
Pravo Evropske unije
Tema:
Vertikalna podela nadležnosti prema predlogu ustava za
Evropu
Sadržaj:
Uvod
1.
Opšta razmatranja
2.
Načelo supsidijarnosti u sistemu podele vlasti
3.
Neka načela vertikalne podele nadležnosti
5.
Harmonizacija propisa
6.
Osnovni ciljevi i pravci promena u našem pravnom sistemu
6.
Zaključak
10.
Literatura
11.
http://www.maturski.org
1
Uvod
Ideja o formiranju ujedinjenih zemalja starog kontinenta datira još iz 1946 godine.
Formulisao ju je Vinston Čerčil u Cirihu kao Sjedinjene države Evrope. Jedan od prvih
ozbiljnijih poteza bilo je formiranje Saveta Evrope davne 1949. godine u Londonu.
Sledeći bitan korak se vezuje za Pariski sporazum iz 1951. god kojim je formirana
Evropska zajednica za ugalj i čelik. 1957. godine potpisani su Rimski ugovori o
uspostavljanju Evropskog zajedničkog tržišta i EUROATOM-a. Ugovor o stvaranju
Evropske zajednice, ujedinjenjem sve tri institucije, bio je još jedan korak bliže stvaranju
organizace koja broji sada dvadeset i sedam zemalja evropskog kontinenta sa
tendencijom proširivanja.
Samit Evropskog saveta u Mastrihtu 9 – 10. 12. 1991. god. Predsednici država i
vlada postižu sporazum o tekstu Ugovora o stvaranju Evropske unije (EU).
1
Osnivanjem
EU ustanovljena je jedna nadnacionalna organizacija koja ima ovlašćenja da svojim
odlukama obaveže države članice i njihove organe. Unija nema svojstvo države, ali ima
određene elemente državnosti koji su joj, odgovarajućim aktima, pre svega osnivačkim
ugovorima, preneti u nadležnost.
Ugovor iz Mastriha, potpisan 1992. i ratifikovan 1993. godine, je sporazum kojim
su države članice uspostavile Evropsku Uniju i time ujedno označile novu etapu u
integaciji nacija Evrope u sve čvršću uniju, u kojoj se odluke donose što je bliže moguće
građanima. Ovim Ugovorom postavljeni su ciljevi ekonomske i monetarne unije,
jedinstvene valute, zajedničke spoljne i bezbednosne politike, zajedničke obrambene
politike, a zatim i obrane, uvođenja državljanstva Unije, tesne saradnje u pravosuđu i
unutrašnjim poslovima. Ugovorom o Evropskoj Uniji, proces evropske integracije je, iz
pretežno privredne integracije, prerastao u političku uniju.
Ovaj ugovor se stoga smatra jednim od najvažnijih dokumenata evropske
integracije, i slobodno se može nazvati Ustavom Evropske unije. Sa dopunama iz
Amsterdama i Nice čini pravna akta na kojima počiva pravo Evropske unije.
U periodu od 1952/1958. šest osnivačkih zemalja EU bile su: Belgija, Francuska,
Zapadna Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija. Devetnaest budućih zemalja su joj se
pridružile u „talasima proširenja“ koji su dati u sledećoj tabeli:
Godina
Države
1973.
Danska, Republika Irska i Velika Britanija
1981.
Grčka
1986.
Portugalija i Španija
1995.
Austrija, Finska i Švedska
2004.
Kipar, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, |Litvanija, Malta, Poljska,
Slovačka i Slovenija
1
Milutin Srdić, „Evropska unija i pravo Evropske unije“, Čačak: Viša poslovna škola, 2006. str. 10.
2
podeljenih nadležnosti, koje mogu postojati samo u Ustavom predviđenim oblastima, i
Unija i države članice imaju pravo da donose pravno obezbeđujuće akte.
Treća vrsta nadležnosti koju poznaje Ustav je opisno određena kao
potpomažujuća, koordinirajuća i komplementarna. Unija ove nadležnosti može vršiti u
oblastima: industrije, zaštite i poboljšanja ljudskog zdravlj, obrazovanju, obučavanju i
sportu, kulturi i civilnoj zaštiti. Pored nvedenih ovlašćenja, Predlog ustava predviđa i dve
posebne vrste koje su označene kao nadležnosti Unije u definisanju i sprovođenju
zajedničke spoljne i bezbednosne politike, uključujući postepeno oblikovanje spoljne i
odbrambene politike.
Načelo supsidijarnosti u sistemu podele vlasti
Od mnogobrojnih definicija supsidijarnosti izabrali smo ovu: mali entiteti su
odgovorni za uzajamne odnose, a entiteti višeg ranga trebaju intervenisati jedino oko
stvari koje prevazilaze mogućnosti manjih entiteta. Načelo supsidijarnosti regulše
raspodelu odgovornosti između različitih nivoa vlasti i društva.
Neki od načina posmatrnja supsidijarnosti gledaju na pojam kao na koncentrične
krugove odgovornosti koji se formiraju temeljem načela prisnosti. Odgovornost
pojedinca se smanjuje kako se odmičemo od središta koncentričnih krugova. Nasuprot
toga, imamo stav gde se favorizuje više ideja suverenosti krugova (porodica, nauka,
obrazovanje, država i sl.), s tim da svaki od krugova ima važnu ulogu za celinu. Ti
krugovi ne moraju biti koncentrični, već se ponekad i preklapaju. Suverenost krugova je
potrebna da bi se održala ravnoteža među njima, a uloga države jest da osigura slobodu
delovanja akterima koji deluju u različitim krugovima ili područima.
Najviše prostora posvećeno je ulozi načela supsidijarnosti u EU. Načelo
supsidijarnosti je službeno prihvaćeno Ugovorom iz Mastrikta. Ono se svodi na to da
Evropska Unija može intervensati u onim područjima gde su podeljene nadležnosti
između nje i zemalja članica. Izgleda da ovo načelo ima ambivalentnu ulogu u EU. S
jedne strane, ono otvara mogućnost za delovanje na zajedničkom evropskom nivou, koji
bi trebao voditi efikasnijem ishodu nego kada bi zemlje delovale nezavisno. Na drugoj
strani, ovo se načelo u isto vreme koristi kako bi se suzio prostor delovanja EU i
razgraničio prenos ovlašćenja na tela EU.
U tom smislu, možemo posmatrati pozitivne i negativne dimenzije načela
supsidijarnosti. Pozitivne dimenzije se odnose na to da vlast na višem nivou ima obvezu
pomoći entitetima na nižem nivou, odnosno zaštititi niže entitete kada oni izraze potrebu
za pomoći (naročito ako su ugrožena ljudska prava i ljudsko dostojanstvo). Time se ne
ugrožava individualna sloboda, već viši nivo pomaže da se zaštite i održe te slobode.
Negativne dimenzije supsidijarnosti odnose se na to da društvo mora ograničavati akciju
u onim domenima u kojima mogu delovati sami pojedinci. U ekonomiji načelo
supsidijarnosti podrazumeva da ono što može najefikasnije obaviti tržište treba i ostaviti
tržištu (tržištu treba prepustiti sve aktivnosti dok je ono efikasno). Kada ekonomske
aktivnosti ne može samostalno obaviti tržište, nužna je određena intervencija države
(socijalna država). Ako tržišna ekonomija ne osigurava ljudsko dostojanstvo, ono mora
biti očuvano na druge načine (putem socijalne države).
U predlogu ustva za Evropu odredbe o nadležnosti stoji da Unija raspolaže
dodeljenim ovlašćenjima i da ih može koristiti u skladu sa načelom supsidijarnosti i
4
