Законска
психологија
се
бави
објашњењем
психолошких
и
психопатолошких
појава
чије
је
разумевање
потребно
за
примену
одговарајућих
материјалноправних
прописа
(
питање
виности
-
кривице
и
урачунљивости
).
Законодавац
предвиђа
психолошки
појам
кривице
према
коме
се
кривица
одређује
као
психички
однос
учиниоца
према
делу
,
који
се
своди
на
свест
и
вољу
.
Предвиђа
и
претпоставку
урачунљивости
учиниоца
КД
и
за
утврђивање
неурачунљивости
предвиђа
примену
мешовитог
биолошког
-
психолошког
метода
,
моћ
расуђивања
и
способност
управљања
својим
поступцима
,
односно
моћ
одлучивања
.
Исто
је
предвиђено
и
за
утврђивање
битно
смањене
урачунљивости
.
Затворска
психологија
се
бави
проучавањем
психичких
збивања
код
лица
која
су
од
стране
надлежних
органа
лишени
слободе
.
Психологија
жртве
је
усмерена
на
две
групе
питања
,
психолошки
аспект
виктимизације
и
исказ
оштећеног
у
поступку
.
Судска
психологија
у
ширем
смислу
је
самостална
научна
дисциплина
која
се
бави
проучавањем
психичких
процеса
и
својстава
чије
је
упознавање
значајно
за
успешно
вршење
правосудне
функције
и
примену
права
и
друго
да
је
комбинована
и
координирајућа
научна
дисциплина
чији
систем
обухвата
више
научних
области
,
судску
и
законску
психологију
.
3.
РАЗВОЈ
СУДСКЕ
ПСИХОЛОГИЈЕ
Као
самосталне
научне
дисциплине
отпочео
релативно
касно
,
крајем
19.
и
почетком
20.
века
и
везан
је
за
настанак
и
развој
психологије
као
самосталне
науке
.
Периоду
развоја
психологије
као
и
судске
психологије
претходио
је
преднаучни
период
,
јер
се
научна
питања
не
постављају
сама
по
себи
већ
их
људи
постепено
откривају
и
постављају
као
загонетке
које
могу
вековима
да
заокупљају
његову
пажњу
.
Прве
идеје
које
су
допринеле
настанку
и
развоју
налазимо
код
Улпијана
и
Аристотела
,
а
односе
се
на
правилност
и
објективност
суђења
као
и
веродостојност
исказа
појединих
категорија
давалаца
исказа
.
Све
је
почело
када
су
почетком
20.
века
Stern, Gross, Gorph, Binet, Altavilla, Hellwig, Plaut,
Lipmann, Claparede
и
други
почели
да
објављују
своје
радове
у
којима
су
се
бавили
питањем
психологије
исказа
у
кривичном
поступку
.
Даљем
развоју
посебно
су
допринели
Grassberger, Undeutch, Trankell,
Ратинов
,
Доспулов
и
Дулов
,
научну
пажњу
су
усмеравали
на
питања
везана
првенствено
за
психологију
кривичног
поступка
,
која
је
и
данас
остала
најразвијенији
део
судске
психологије
у
ширем
смислу
.
4.
МЕТОДИ
СУДСКЕ
ПСИХОЛОГИЈЕ
Метод
се
обично
схвата
као
начин
на
који
се
у
науци
долази
до
сазнања
предмета
који
она
проучава
.
Метод
у
најширем
смислу
обухвата
три
елемента
.
То
је
поступак
како
се
долази
до
знања
тј
.
радње
које
треба
извршити
да
би
се
дошло
до
сазнања
предмета
.
Знање
о
самом
предмету
које
омогућује
да
се
поступак
боље
прилагоди
предмету
и
тако
овај
потпуно
сазна
.
То
су
средства
помоћу
којих
се
предмет
може
сазнати
тј
.
они
конкретизовани
специфични
поступци
,
као
материјална
средства
,
помоћу
којих
откривамо
оне
особине
предмета
чије
нам
сазнање
представља
циљ
научног
истраживања
.
Судска
психологија
користи
пре
свега
одговарајуће
психолошке
методе
.
Општи
научни
методи
који
се
више
или
мање
прилагођавају
потребама
.
Осим
општих
примењује
и
неке
специфичне
судскопсихолошке
методе
који
су
везани
за
примену
одређених
процесних
правила
.
ОПШТИ
МЕТОДИ
У
СУДСКОЈ
ПСИХОЛОГИЈИ
:
ЕКСПЕРИМЕНТ
-
намерно
изазивање
појаве
која
се
жели
испитати
.
Систематско
и
намерно
мењање
услова
у
којима
се
нека
појава
јавља
.
Ретко
се
користи
у
судској
психологији
,
али
може
да
послужи
код
реконструкције
и
препознавања
.
ПОСМАТРАЊЕ
-
један
од
најстаријих
метода
,
врши
се
са
одређеним
циљем
,
у
складу
са
унапред
одређеним
планом
и
спроводи
се
систематски
и
континуирано
,
води
се
рачуна
о
условима
у
којима
се
појава
посматра
.
У
судској
психологији
најзначајнији
и
најчешће
примењиван
метод
који
се
састоји
у
