Visoka poljoprivredno-prehrambena škola strukovnih studija u
Prokuplju
BILJNI GENETIČKI IZVORI, BANKE GENA
Profesor Student:
Ivica Stančić
Prokuplje, januar 2015.
BILJNI GENETIČKI IZVORI, BANKE GENA
Mada su gajene biljke, pored prirodne selekcije, bile u više od 10000 poslednjih
godina izložene i neprekidnoj selekciji od strane čoveka, najveći napredak u oplemenjivanju
je podstignut u ovom stoleću. U svim važnijim poljoprivrednim biljkama dobijene su
visokorodne sorte. U nekih gajenih biljaka prinosi su za samo nekoliko poslednjih decenija
višestruko uvećani.
Međutima, taj opsti napredak ostvaren razvojem i uvođenjem u proizvodnu praksu
novih sorata i hibrida gajenih biljaka doveo je do zabrinjavajućeg osiromašenja prirodnih
rezervi genetičke varijabilnosti, kao oswnove budućih programa oplemenjivanja biljaka.
Takva praksa vodi opasnom smanjenju na mali broj najproduktivnijih uniformnih sorata, sa
smanjenim potecijalnim mogućnostima daljeg genetičkog poboljšanja i povećanom
osetljivošću prema novim bolestima i drugim nepovoljnim uslovima gajenja.
Svi programi oplemenjivanja biljaka su najvećim delom bili zasnovani, a za pojedine
biljne vrste i u pojedinim oblastima su još i danas, na korišćenju primitivnih, lokalnih sorata.
Te sorte, koje su u najvećem broju slučajeva predstavljale populacije, bile su izvanredan
rezervoar za otpornost prema različitim bolestima i štetočinama, kao iza druga agronomski
važna svojstva. Međutim te stare, neselekcionisane lokalne sorte su se sve više povlačile i
usstupale mesto novim, boljim, produktivnijim sortama. Tako se, sa gubitkom starih,lokalnih
sorata, postepeno gubila i neophodna genetička varijabilnost, kao osnova drugih poželjnih
osobina.
U nekoliko poslednjih decenija, pored uvođenja novih produktivnih sotata i hibrida,
najčešće genetičkih uniformnih, menjao se i sistem gajenja. Umesto malih parcela sa
genetički varijabilnim i mesnim prilikama adaptiranim sortama, u čijem su susestvu često
rasli njihovi divlji srodnici, došle su velike parcele sa jednom jedinom, genetički uniformnom
sortom. Sve više su korišćene sorte prilagođene novim proizvodnim uslovima koji zahtevaju
povećanu primenu mineralnih đubriva, hemijsku kontrolu korova, navađivanje.
Štetne posledice koje nastaju gubitkom brojnih starih sorata, što vodi sužavanju
genetičke varijabilnosti, postale su uočljive tek u četvrtoj i petoj deceniji ovog stoleća, ali su
organizovani napori da se preostali genetički izvori sačuvaju praktično počeli da se ostvaruju
tek u poslednjih dvadeset godina. Pošlo se od saznanja da se sa gubitkom genetičke
varijabilnosti u velikoj meri ograničavaju mogućnosti budućih programa oplemenjivanja.
Očigledna je postala potreba za očuvanjem još postojeće raznovrsnosti bar glavnih
poljoprivrednih kultura.
Iako je u naše vreme gubitak genetičke varijabilnosti tako brz i ozbiljan da postoji
opasnost da se poneki izvori nepovratno izgube, još se ne shvata na svim mestima i na svim
nivoima stvarna opasnost od toga po buduće rastuće potrebe za povećanjem proizvodnje
hrane i industrijskih sirovina. Tako, na primer, skorašnja istraživanja u oblasti Mediterana,
Bliskog istoka i centrale Azije pokazuju da je veliki broj lokalnih tipova pšenice i drugih
vrsta u periodu od Vavilovljeve ekspedicije već sasvim nestao iz svojih prirodnih staništa, ili
postao mnogo ređi. Slična upozorenja dolaze i iz drugih delova sveta.
