У лето 1920. године у часопису Мисао, појавила се песма ,,Стрепња'' Десанке
Максимовић, мишљења су била подељена: песникиња је рођена. Млада студенткиња
искрено је отворила душу:

Не, немој ми прићи! Хоћу из далека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

,,Тражим помиловање'' Десанка Максимовић

Кристина Божић, IV-2

2.1. Десанкин однос према Бранковини

Рођена је 16. маја 1898. у ваљевском крају, Рабровци, у учитељској породици. Убрзо,
након њеног рођења, породица је прешла у село Бранковину. Време детињства и
завичајност заувек су остали Десанкино извориште и мера поетских светова.
Боравећи у селу и дружећи се са сеоском децом упијала је велика сазнања о
условљености и особености. Живот људи и додири са њима, као и бескрајни и
разноврсни простори природе у селу, били су она природна средина у којој су се
формирали први обриси младе личности и њена животна мерила. Бранковина јој је
постала благородни рудник инспирација, мотива и грађе за њену поезију и сигуран
ослонац у спознаји многих човекових страна и особености свога народа.
У Ваљеву је наставила гимназијско школовање и била је одличан ђак. Касније, је у
једној песми оживела однос према завичају у стиховима:

Свака стопа земље тамо је мени знана,
мириси што се дижу са шума и са њива.
Знам какво је небо у које доба дана,
какво весеље тамо и каква жалост бива; (...)
...Знам живот стазе, травке и камичка,
знам кад сељак оштри који од алата,
да ли ће бојом вишње или различка
на новој кући украсити врата. (...)
...Знам шта девојке певају идући с рада,
како се јадају старци кад поља не роде.

Бранковина и њен крајолик јесу амбијенти у коме се развијала радознала и осетљива
личност Десанке Максимовић, са унутрашњом потребом да верује свему око себе, али и
да истражује и открива ново и непознато. Сагледавала је нове видове човекових
неизвесности и судбина.