Skripta za treći kolokvijum iz predmeta
Međunarodno privatno pravo
Mentori:
prof. Dr.
Sanja Stanković
Dragana Đurić
Autor skripte: Radović M.
Izbačena pitanja za materiju trećeg kolokvijuma iz MPP-a su sledeća pitanja: 55, 68, 69, 74, 78, 79.
Pitanja koja se spajaju u jedno pitanje, i odgovaraju kao jedinstven odgvor su: 72, 73, 75, 76, 77-
Dakle, cela oblast vezana za Arbitražu i Arbitražni postupak.
51. Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje
Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje su supsidijarne tačke za određivanje
merodavnog prava u odnosu na autonomiju volje koja je primarna, ali nedovoljno korišćena, jer su još
u većini oni ugovori koji su zaključeni bez upotrebe autonomije volje.
U materiji međunarodnog ugovornog prava imamo nekoliko principa vezujućih tačaka vezivanja. To
su:
1) Pravo mesta zaključenja ugovora,
2) Zakon mesta ispunjenja ugovora,
3) Domicil ili sedište dužnika karakteristične obaveze,
4) Princip najtešnje povezanosti,odnosno najbliže veze,
5) Kombinacije principa najtešnje povezanosti i neke neposredno vezujuće tačke vezivanja
Pravo mesta zaključenja ugovora (lex loci contractus)
je najstarija tačka vezivanja. Ovo rešenje je
bilo posebno opravdano u vreme kada je transport bio nerazvijen. Tokom vremena javlja se, međutim,
sve više teškoća u vezi sa lex loci contractus.
Važno je istaći da je zakon mesta zaključenja ugovora prihvaćen kao tačka vezivanja u našim
bilateralnim konvencijama sa Poljskom.
Zakon mesta ispunjenja (lex loci solutionis)
javlja se docnije nego lex loci contractus. Ovde se
javljaju ozbiljne teškoće zbog toga što u sporovima koji često nastaju zbog neispunjenja, strane
ugovornice nisu navele uvek mesto ispunjenja ugovora. U našem pravu, zakon mesta ispunjenja se
javlja kao pomoćna tačka vezivanja.
Domicil ili sedište dužnika karakteristične obaveze (prestracije)
dobija veliku pažnju tokom
poslednjih decenija. U teoriji, među protagonistima ove tačke vezivanja najviše se ističe švajcarski
autor Šnicer. On je smatrao da je potrebno tragati z asuštinom obligacije, jer se iz nje mora izvesti i
tačka vezivanja za ugovor.
Ono najznačajnije za ovu vrstu vezivanja je činjenica da je svaki ugovor određen karakterističnom
obavezom, i to ekonomskom i sociološkom.Postavlja se pitanja kojoj se prikloniti. Da li sociološkoj ili
ekonomskoj? Odgovor na ovo pitanje je lako dati od momenta kada se prešlo sa naturalne na robno-
novčanu privredu.
Karakteristična je ona obaveza koja diferencira razne tipove ugovora i koja je prisutna u svakom
individualnom ugovoru određenog tipa.
Novčana obaveza je tipična protivčinidba, pa se kriterijum mora tražiti na drugoj strani, tj. U
nenovčanoj obavezi.
Karakteristična je, prema tome. npr. Obaveza prodavca, špeditera, građevinara, osiguravača, itd...
Za domicil (sedište) nosioca karakteristične obaveze ne postoji odomaćen latinski naziv.
Takav naziv postoji samo u pogledu rešenja za jedan ugovor- za kupoprodaju. Reč je o obavezi
prodavca, i koristi se latinska sintagma lex loci venditoris (zakon mesta prodavca).
Ovoj teoriji je upućena zamerka od strane Holanđanina Oliveira. On smatra da je više nego začuđujuće
da jedna teorija, koja pretenduje da odgovara dvadeset prvom veku i njegovoj novčanoj privredi,
najtipičniju osobinu te ekonomije- plaćanje u novcu- ne smatra karakterističnom.
Ipak, sve više zemalja je prihvatilo ovu teoriju i smatra je čvrstom tačkom vezivanja. A ponegde se
kombinuje ova tačka vezivanja sa drugim rešenjima.
Ovu tačku vezivanja prihvatila je i Haška konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore o
međunarodnoj prodaji robe iz 1986. godine.
Princip najtešnje povezanosti, odnosno najbliže veze
je koliziono rešenje koje se javlja u drugoj
polovini dvadesetog veka i spade među uspešna rešenja, među one solucije koje je savremena praksa
opravdala i koje se široko primenjuju.
Vrednovanje veza u principu najtešnje povezanosti nije unapred izvršio zakonodavac, već se to
prepušta sudiji, s tim što zakondavac daje samo okvirna uputstva.
Sudiji se nalaže da ispita sve veze, i da, imajući u vidu kako kvantitet, tako i kvalitet veza, utvrdi sa
kojim je pravom dati ugovorni odnos najtešnje povezan.
Osnovno preimućstvo ovog rešenja je u tome što je sudu ostavljena mogućnost da primeni ono pravo
čija bi primena u datom konkretnom slučaju bila najlogičnija.
Kombinacije principa najtešnje povezanosti i neke neposredno vezujuće tačke vezivanja (via media-
otvorena koliziona norma)
Osnovna svrha ovih kombinacija jeste da se istakne u prvi plan jedno vezivanje kao pretpostavljeno
koje će sud najčešće primeniti- i što je još važnije, koje će biti opredeljujuće u slučaju sumnje.
Istovremeno se ostavlja mogućnost da sud odstupi od ovog pretpostavljenog rešenja kada je u
konkretnom slučaju jasno da ova veza nije dovoljno reprezentativna i kada se vidi da je neko drugo
pravo ono sa kojim je ugovor najviše, najčvršće povezan.
52. Određivanje merodavnog prava u pogledu zastarelosti
Zastarelost je institut koji srećemo u raznim granama prava; u krivičnom, administrativnom,
građanskom, itd.
U kontekstu koji nas interesuje pod zastarelošću se podrazumeva gubitak ovlašćenja usled protoka
vremena. U zastarelosti je reč o gubitku ovlašćenja da se zahteva ispunjenje.
U uporednom pravu ne postoji jedinstveno shvatanje o pravnoj prirodi zastarelosti. Međutim, mogu
se razlikovati dva oprečna mišljenja o njoj. Na jednoj strani je anglosaksonsko poimanje zastarelosti
kao instituta procesnog prava po kome ne zastareva građanskopravni zahtev, već procesno ovlašćenje
na podizanje tužbe. A drugo mišljenje je da je zastarelost institut materijalnog prava, i tu se primenjuje
pravo koje je merodavno za sadržinu pravnog posla (ugovora), odnosno pravne radnje povodom koje
se postavilo pitanje njene zastarelosti.
Što se tiče našeg ZMPP, od samog početka bio je zauzet stav da je neophodno na zastarelost
primeniti pravo koje je merodavno za sadržinu pravnog odnosa ili pravne radnje povodom koje se
pitanje zastarelosti postavlja.
Ovako određeno merodavno pravo davaće odgovor na sva pitanja vezana za zastarelost: početak,
trajanje, prekid dejstva zastarelosti biće regulisana, dakle, istim pravom koje je merodavno za sadržinu
pravnog posla.
Naša zemlja je jedna od 47 zemalja članica Konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti
međunarodne kupoprodaje robe.
U situacijama kada se sedište prodavca i kupca nalazi u različitim zemljama ugovornicama, ili
kolizione norme foruma vode primeni prava zemlje ugovornice, sudovi će umesto nacionalnih pravila
o roku zastarelosti primeniti konvencijski rok od četiri godine.
53. Određivanje merodavnog prava u pogledu forme ugovora
merodavnost tog prava ugovorena izigravanjem zakona, kao ni u slučaju kada ugovoreno pravo vređa
naš javni poredak. Pored opših prepreka, Zakon predviđa još neke specifične situacije u kojima se ne
može ugovoriti strano pravo. To su:
-kada je reč o odgovornosti brodara za gubitak, manjak ili oštećenje tereta.
- kada je posredi prevoz putnika, a primenom drugog prava putnik bi bio stavljen u nepovoljniji
položaj nego po odredbama našeg Zakona.
Kolizione norme za ugovore o vazdušnom prevozu putnika i stvari
- Najznačajniji međunarodni
sporazumi u ovoj oblasti su Varšavska konvencija o izjednačenju izvesnih pravila koja se odnose na
međunarodni vazdušni prevoz iz 1929.godine i Čikaška konvencija o međunarodnoj civilnoj avijaciji
iz 1944.godine.
U pogledu prava i obaveze iz ugovora o prevozu merodavno je, pre svega, pravo koje su stranke
izabrale. Autonomija volje, međutim, trpi određena ograničenja koja su postavljena u prilog lex fori.
Zakon poznaje 3 ograničenja:
1) Ograničenje ustanovljeno radi zaštite interesa putnika. Neće se primeniti izabrano pravo ako bi
putnik primenom drugog prava bio stavljen u nepovoljniji položaj nego primenom odredaba ovog
zakona.
2) Isključuje se autonomija volje za slučajeve u kojima je ugovorni odnos posebno čvrsto vezan sa
Srbijom. Ako dođe do sticaja takvih uslova, neće se primeniti izabrano pravo već Zakon o
obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju (ZOSOVS).
3) Ne isključuje se autonomija volje, već samo umanjuje njen domašaj.
Kolizione norme za ugovor o železničkom prevozu
- Za ovaj ugovor nemamo posebne domaće
kolizione norme. To znači da se primenjuju opšte norme i principi koji važe za ugovore, kao i neka
parcijalna pravila koje smo prihvatili u međunarodnim konvencijama.
Kolizione norme za ugovor o transferu tehnologije
- U normama i praksi industrijski razvijenih
zemalja vladajuće je stanovište da je odgovarajuća tačka vezivanja sedište prenosioca tehnologije.
Naš zakonodavac je stao na stanovište da u ugovoru o transferu tehnologije, kao tačku vezivanja
prihvata sedište primaoca tehnologije u vreme zaključenja ugovora.
Kolizione norme za ugovor o cesiji
- Povodom cesije, na kolizionopravnom nivou, treba razlikovati 2
vrste odnosa:
1) Odnos između cedenta (sporazum starog poverioca) i cesionara (novi poverioc), i
2) Odnos između cesionara i cesusa (dužnik).
56. Merodavno pravo za vanugovornu odgovornost (delikti, određivanje merodavnog prava za
kvazikontrakte, za građansko-pravne delikte)
U oblasti vanugovorne odgovornosti, centralni značaj svakako imaju građanskopravni delikti. Taj
značaj se ogleda i u kolizionom regulisanju. Iz uporednog međunarodnog privatnog prava proizilazi da
se ova sfera vanugovornih obaveza, uobičajeno, pokriva dvema osnovnim kategorijama odnosa:
deliktima i tzv. kvazikontraktima.
Uporedno materijalno pravo u sferi kvazikontrakata, posebno neosnovanog obogaćenja, dosta je
različito. Razlike su primetne na nivou pristupa, da li se kondicije i verzije tretiraju odvojeno, i sl.
U pogledu kolizionog regulisanja sticanja bez osnova, teorija i praksa se suočavaju sa nekim
ozbiljnim alternativama.
Jedna mogućnost je da se merodavno pravo traži sa oslonom na neku vrstu ,,osnove'' za neosnovano
obogaćenje. Osnove u pravom smislu reči, naravno, nema, ali postoji neka putativna osnova, neki
razlog za sticanje.
Druga osnova alternativa je da se rešenje traži sa oslonom na mesto gde se ostvarilo obogaćenje.
Građanskopravni delikti sa elementom inostranosti su prirodna propratna pojava međunarodne
razmene dobara i usluga i drugih međunarodnih kontakata.
Ako i nije poželjno, logično je da se javlja znatan broj građanskopravnih delikata koji se vezuju za
više suvereniteta.
Za razliku od materijalnih prava, koja pokazuju veoma širok dijapazon rešenja u pogledu
građanskopravnih delikata, koliziono regulisanje ove problematike bilo je, sve donedavno, veoma
ujednačeno.
57. Prava stranaca da stupaju u privatno-pravne odnose u Srbiji
Stranci u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajamčena Ustavom
i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije.
Pažnju privlače dve pojedinosti:
1) Ustavom ili zakonom se određena prava mogu rezervisati samo za domaće državljane;
2) Želevši da naglasi značaj međunarodnih ugovora, verovatno u oblasti opšteprihvaćenih i neotuđivih
prava, došlo se do redukcije jednog od članova koja bi mogla sugerisati čak i da se prava zajamčena
Ustavom, ostvaruju samo ako je to u skladu sa ,,mešunarodnim ugovorima''.
Pre nego što bi se nadležni organi u Srbiji (organi uprave ili sudovi) odredili koje će pravo primeniti u
pogledu uslova za zaključenje ili razvod braka sa elementom inostranosti, u pogledu poništaja braka,
dodele deteta na čuvanje, zahteva za izdržavanje, itd., postavlja se jedno prethodno pitanje: Ima li,
uopšte, stranac (imajući u vidu upravo to da je stranac) pravo da zaključi brak ili da se oslobodi svoje
bračne veze putem razvoda u Srbiji, ili da stupa u druge porodičnopravne odnose u Srbiji.
Odgovor na ovo pitanje daju norme o pravima stranaca da stupaju u privatnopravne, tj.
Porodičnopravne odnose u domaćoj državi.
58. Pravo stranaca na brak
Svako ljudsko biće ima pravo na brak i ovo pravo se tretira kao osnovno ljudsko pravo.
Prvi od važnih dokumenata koji proklamuju ovu tvrdnju je Opšta deklaracija o pravima čoveka UN iz
1948.godine.
Tom deklaracijom je propisano da punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase,
državljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope brak i zasnuju porodicu.
Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda.
Važan dokument predstavlja i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je
usvojena 1950.godine.
Pravo stranaca na brak jeste danas u ogromnoj većini država postavljeno kao opšte pravo, tj. Pravo
koje je dostupno strancu pod jednakim uslovima kao i domaćim državljanima.
Jednake uslove treba u ovom kontekstu shvatiti na način da materijalno pravo države pred čijim
organom stranac želi da stupi u brak ne postavlja, sa svoje strane, nikakve posebne uslove na svojstvo
stranca.
Drugo je pitanje da uslovi za sklapanje braka potpadaju pod merodavno pravo određeno kolizionom
normom domaće države i da to pravo može faktički otežati sklapanje braka stranc u domaćoj državi
zbog smetnji koje domaće porodično pravo ne poznaje. To, međutim, nije problematika prava stranaca
da stupaju u privatnopravne odnose, već je to pitanje sukoba zakona.
59. Prava stranaca da bude usvojitelj ili usvojenik
Pravo stranaca da bude usvojitelj ili usvojenik u Srbiji regulisano je Porodičnim zakonom iz
