1.Funkcije diplomatske misije:

Funkcije diplomatske misije su

sadržane u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima bez
ograničenja i reda, za razliku od nekadašnjeg pokušaja kodifikacije,
pre svega ua Havanskoj konvenciji 1928. god. Funkcije se ogledaju u:
1)predstavljanju države koja akredituje kod države kod koje se ona
akredituje. Ovo je najznačajnija funkcija koja se datira još od nastanka
diplomatske službe;2)zaštiti u državi prijema interese države koja
akredituje kao i njenih građana u onim okvirima dozvoljenih od strane
međunarodnog prava. Diplomatski predstavnici mogu uložiti
prigovore;3)pregovaranju sa vladom države prijema o pitanjima u vezi
sa bilateralnim odnosima dveju država. Uloga predstavnika je od
posebnog značaja u pripremnoj fazi pregovora, dok je manje važna
uloga diplomatske misije u njima;4)obaveštavanju o razvoju događaja
u državi prijema, kao i podnošenju izveštaja o državi koja
akredituje:5)unapređenju odnosa i razvoju privrednih, kulturnih,
naučnih odnosa između države koja akredituje i koja se akredituje.
Ova funkcija je najvažnija funkcija kojom se ostvaruju principi Povelje
UN.

2)Diplomatski azil:

Nepovredivost prostorija diplomatskih misija je

izazov progonjenim ljudima u vreme nereda, bezakonja, građanskog
rata, u državi prijema , da se sklone i zaštite od nekontrolisanih
oružanih grupa. Sa eksteritorijalnošću je nastajala i ustanova
diplomatskog azila. Diplomatski azil već duže vreme postoji u
Latinskoj Americi kao priznati institut regionalnog prava.

Uстанова

дипломатског азила једно је од најспорнијих питања ди-
пломатског, уопште међународног права. Као правни институт,
osim u земљама Латинске Америке, у другим
крајевима света додељиван je повремено и спорадично највише из
хуманитарних разлога, тј. заштите лица које се налази у непосредној
опасности за живот. Дипломатски азил специфичан је по томе што се
даје у згради дипломатске мисије, на ратном броду или ратном
ваздухоплову, дакле изван територије државе. Давање дипломатског
азила често доводи до сукоба између принципа суверенитета
територијалне државе и принципа неповредивости просторија
дипломатске мисије. Наиме, држава пријема
не сме да наруши неповредивост просторија дипломатске мисије ни у
ком случају, без обзира на то да ли је нека особа тамо потражила
уточиште.

Na međunarodnoj konferenciji u Havani usvojena je

Konvencija o azilu, koja predviđa da se azil koji se daje „političkim
krivcima“ uvažava pod određenim okolnostima.Odredbama
Konvencije je predviđeno da svako lice ima pravo na zaštitu
nezavisno od državljanstva, kao i to da država koje izdaje azil mora
obavestiti ministarstvo inostranih poslova, čije državljanstvo ima to

lice odnosno o imenima lica koja dobijaju azil. Vlada države može
zahtevati od tog lica da napusti državu, a takođe i država odobrava
azil, ali uz siguran odlazak i nepovredivost uživaoca azila.

3)Diplomatske privilegije i imuniteti:

Imuniteti čine izuzeće u

međunarodnom pravu u konkretnim slučajevima od jurisdikcije organa
države prijema. Povlastice ili privilegije su razne pogodnosti koje se
daju diplomatskim misijama u državi prijema. Doktrinom se naglašava
da su imuniteti određenog osnova u međunarodnom pravu i da dotiču
suverenost države prijema. One zavise od država koje ih daju, ali su i
imuniteti i privilegije ekvivalentni i zasnivaju se na međunarodnom
pravu. Diplomatski predstavnici zaštićeni su u toku njihovog boravka
u inostranstvu u državi prijema pravilima međunarodnog prava. Imaju
privilegije u odlasku i povratku kroz treće države.

4)Diplomatska valiza:

Posebnu zaštitu ima diplomatska valiza.

Diplomatska valiza prestavlja tašnu, ili jedan paket sa oznakom da se
radi o valizi. Ona ne sme biti otvorena, zadržana, pod uslovom da
paketi valize sadrže samo diplomatske dokumente ili predmete za
službenu upotrebu. Bečka konvencija nije odredila obim i karakter
valize, pa se danas ona meri i tonama. Npr. 1984. god. u Sovjetskoj
ambasadi u Švajcarskoj dostavljena je valiza na devetotonskom
tegljaču i tada su granične vlasti odbile ulazak zato što je valiza po
švajcarskim pravilima mogla biti težine do 450 funti. Slična situacija se
dogodila sa beogradskim carinskim vlastima. Kakve zloupotrebe
nastaju jasno pokazuju činjenice da je u Velikoj Britaniji i Italiji gde je
pokušavano prebacivanje živih ljudi valizom. Pošiljke, pisma i
diplomatska valiza ne mogu sadržati ništa sem službene pošte i
predmeta za službenu upotrebu. Država prijema je dužna da štiti
diplomatskog kurira u toku vršenja njegovih dužnosti. 1989. god.
Komisija UN izradila je nacrt pravila o diplomatskoj pošti i kuririma sa
32člana nacrta. Prema članu 3. ovog nacrta valiza je definisana na sl.
način: Diplomatsku valizu čine „paketi koji sadrže dokumente ili članke
koji služe za službenu upotrebu, nezavisno od toga da li su ili ne u
pratnji diplomatskog kurira, koji se koriste za službenu komunikaciju i
koji nose spoljne oznake njihovih karaktera kao valize“.

5)Privilegije i imuniteti članova diplomatskog i ostalog osoblja
diplomatske misije:

Privilegije i imuniteti koje uživaju predstavnici

diplomatskih misija zavise od funkcije koje svaka grupa članova
obavlja. Države donose propise o zaštiti diplomatskih predstavnika.
Domaći sudovi mogu suditi na osnovu međunarodnih običaja, Bečke
konvencije o diplomatskim odnosima. Krivičnim zakonikom RS štiti se

ugled diplomatskog predstavnika strane države. Oni ne mogu biti
uhapšeni niti pritvarani. Organi države prijema se moraju ophoditi
prema njima na poseban način, uzdržavajući se od prisile prema
predstavnicima, ali imaju pravo samoodbrane. Ako je izvršen napad
zbog nedovoljne mere zaštite, dolazi se do pitanja neodgovornosti
države prijema, koja je u obavezi da pruži odgovarajuće zadovoljenje,
ali u nekim slučajevima i naknadu štete. Prema licima diplomatskog
imuniteta se ne može vršiti prilikom saobraćajne kontrole uzimanje
krvi, ili alko-test. Zbog brojnih takvih prekršaja, vlasti različitih država
primenjuju određene mere kako bi ih primorale da i oni poštuju
propise. Diplomatski predstavnici moraju poštovati zakonodavstvo
države prijema i da se ne mešaju u unutrašnje poslove države.
Država diplomatskim putem može tražiti od države imenovanja da
nekog predstavnika uputi na poštovanje zakona, jer i pored toga što
uživa imunitet ne može činiti šta želi. Zbog brojnih povreda ličnosti
diplomatskih predstavnika i uzimanje talaca 1973. god. je usvojena
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina prema međunarodno
zaštićenim licima kao i diplomatskim predstavnicima.

6. Status diplomatske misije

Diplomatske misije (to vazi i za ratne brodove i ratne avione) na delu
države prijema ne menjaju pravni status teritorije na kojoj se nalaze, tj. ona
je i dalje pod suverenitetom države prijema. Danas se pravni osnov ovih privilegija
i imuniteta objasnjava predstavnickim karakterom diplomatske misije,
s jedne, i potrebom da se obezbedi normalno obavljanje funkcija diplomatske
misije, s druge strane.

Da bi se sa sigurnoscu znalo koje osobe imaju pravo na

diplomatsku zastitu, praksa je uvela prijavljivanje imena tih osoba, sto je potvrdeno i
uredeno i Beckom konvencijom o diplomatskim odnosima. Na ime upisa u
listu clanova osoblja diplomatske misije, ministarstvo inostranih poslova
drzave prijema, po pravilu, izdaje odgovarajucu legitimaciju koja sluzi kao
isprava o statusu odredenog lica i privilegijama i imunitetima koji mu
pripadaju.Privilegije i imuniteti traju Citavo vreme dok privilegovana osoba boravi
u svom sluzbenom svojstvu u ddavi prijema. Zastita traje i za vreme rata
izmedu ddave imenovanja i ddave prijema. Savremena medunarodno pravo
odredene privilegije i imunitete, pored clanova osoblja misije, vezuje i za samu
misiju kao organ države imenovanja.

1.Nepovredivost prostorija diplomatske misije

Ovo je jedan od najbitniijih

imuniteta diplomatske rmsije, koji omogucuje normalan rad i bezbednost
misije. Pod prostorijama diplomatske misije podrazumeva se, na prvom
mestu, zgrada i delovi zgrade u kojima je smestena diplomatska misija,
obuhvatajući i sporedne prostorije i dvoriste, vrt, prostor za parkiranje i
dr. Pristanak za ulazak organa države prijema u prostorije misije može da da
samo sef misije. Država prijema ima posebnu obavezu da preduzme sve potrebne
mere da bi sprečio nasilan ulazak u prostorije misije ili njihovo ostecenje,
narusavanje mira misije i sl.. To vazi i za rezidenciju
sefa misije, kao i za stanove ostalih clanova diplomatskog osoblja misije.

2. Zastita arhive

Arhiva i spisi misije su takođe nepovredivi u svako doba i

rna gde se oni nalazili,' te se preduziumaju sve mere za njihovu zastitu i prot

bilo kakve eventualne krađe, povrede iii uništenja.

3. Sloboda opstenja i nepovredivost

prepiske

slohoda

kretanja.

Država prijema je duzna da dozvoli i štiti slobodu opstenja diplomatske misije
u sve sluzbene svrhe. To podrazumava opštenje sa vladom države imenovanja,
diplomatskim i konzularnim predstavnistvima te drzave, slobodu
kontakta sa ddavljanima ddave imenovanja koji se nalaze u ddavi prijema,
sa vlastima ddave prijema (po pravilu, preko ministarstva inostranih poslova).
Trece ddave su takode duzne dane ometaju ovu slobodu opstenja, odnosno
da obezbede istu slobodu i zastitu kao i drzava prijema. Sluzbena prepiska diplomatske
misije je takođe nepovrediva. Službena prepiska
podrazumeva svu prepisku koja se tice misije i njenih funkcija.

7)Trajanje imuniteta:

Trajanje imuniteta diplomate je od velike

važnosti. Bečka konvencija određuje da imunitet i privilegije lica
prestaju kada napuste državu prijema ili nakon isteka roka.
Diplomatsko pravo smatra da imunitet može važiti i u trećim
državama, a ne samo prema državi prijema u kojoj je lice imalo
funkcije u diplomatskoj misiji. Tako je tako je jedan slučaj izazvao
rasprave i kritike na račun sudstva Savezne Republike Nemačke.
Odricanje od imuniteta je pitanje između države prijema i države
imenovanja, a ne uspostavljanje krivične odgovornosti lica pred
organima države prijema, pa se utvrđuje da li je država imenovanja
imala nameru da se odrekne imuniteta ili je to ipak čin nekog
pojedinca u nekom slučaju koji ne može određivati njen stav. Npr.
1906. god. se u Briselu se dogodilo da je sin čileanskog poslanika,
braneći čast svoje sestre ubio čoveka. Njegov otac čileanski poslanik
se odrekao imuniteta svoga sina, ali je belgijsko Ministarstvo
inostranih poslova dozvolilo da sud započne krivični postupak nakon
dobijanja potvrde čileanskog ministra inostranih poslova o odricanju
imuniteta. Diplomatski predstavnik je oslobođen poreza i taksa, ličnih
ili stvarnih, državnih, regionalnih ili komunalnih utvrđenim Bečkom
konvencijom o diplomatskim odnosima.

8)Ad hoc diplomatija:

Pored stalnih oblika misija, kakve su diplomatske misije

država u bilateralnim odnosima, stalne misije država pri medunarodnim
organizacijama, konzulati, pa i misije samih medunarodnih organizacija, kao izraza
stalne iii sedentarne diplomatije, nista manje znacajniji nisu ni oblici takozvane

hoc

diplomatije, misije privremenog karaktera, koje u odnosima između

država, a i

izmedu--drzava i medunarodnih organizacija, imaju veoma znacajnu
ulogu.

Najstarije misije su specijalne ili privremene misije u bilateralnim
odnosima države i one su prethodnice stalnih diplomatskih misija.
Ranije su specijalne misije imale su zadatke da rešavaju pitanja

Njujorku

1969.

godine.

Konvencija definise specijalnu misiju kao ,privremenu misiju

koja predstavlja državu koju jedna država upućuje u drugu državu, uz saglasnost
ove poslednje, s ciljem pregovaranja o odredenim pitanjima iii izvrsenja
odredenog zadatka. Da bi jedna diplomatska misija imala karakter specijalne misije
ona mora da je poslata od jedne države u drugu državu i da predstavlja državu
odašiljanja Ona nema karakter misije odgovorne za
odrzavanje opstih diplomatskih odnosa; Njen zadatak je određen za svaki
poseban slucaj i po tome se razlikuje od funkcija stalne diplomatske misije .Ona je,
nasuprot stalnoj misiji, vremenski ogranicena po prirodi, sto se
manifestuje ogranicenim trajanjem iii specificnim zadatkom. Po pravilu, ona
se zavrsava bilo isticanjem njenog mandata, bilo izvrsavanjem zadatka. Sediste
specijalne misije je u mestu o kojem se dogovore zainteresovane
ddave. Ako takav sporazum ne postoji, sediste specijalne misije
nalazi se u mestu u kojem se nalazi ministarstvo inostranih poslova ddave
prijema, odnosno prestonici (ukoliko ministarstvo inostranih poslova, sto je
izuzetak, svoje sediste ima van prestonice). Ako specijalna misija vrsi svoje
funkcije u raznim mestima, zainteresovane drzave mogu da se dogovore da
ona ima vise sedista, medu kojima ove ddave mogu odrediti jedno kao giavno
sediste.
Specijalna misija ima pravo da istice zastavu i grb države imenovanja
na prostorije koje koristi ina prevozna sredstva misije kada ih koristi u sluzbene
svrhe. Pri tome, mora da se vodi racuna o propisima i obicajima države prijema.

12)Odnos između specijalne i stalne diplomatske misije:

Često se

u praksi smatra da, države koje međusobno šalju i primaju specijalne
misije imaju redovne diplomatske odnose i razmenjene stalne
diplomatske misije, tako da se postavlja pitanje odnosa između
specijalnih i stalnih misija. Mnogi su pokušavali da odnosi dveju misija
razmatraju kroz teoriju o jedinstvenoj suverenoj volji države, koja je
oličena preko ambasadora, tj. šefa stalne misije, kroz koju treba
posmatrati i pravni položaj specijalne misije, iako je vodio šef države.
Veći broj učesnika ističe da specijalna misija je ona sa posebnim
zadatkom i ograničenim ovlašćenjima preuzeta iz opštih nadležnosti i
ovlašćenja stalne diplomatske misije. Početak stalne misije može se
označiti od trenutka predaje akreditiva šefa misije, dolazak
imenovanog pravnika poslova, a specijalne misije počinju sa radom
njihovog susreta sa predstavnicima države prijema. Član 13.
Konvencije o specijalnim misijama određuje da je početak rada
specijalnih misija nije zavistan od njenog predstavljanja od strane
diplomatske misije države imenovanja ako ni od predaje akreditivnih
pisama i punomoćja. Kraj rada specijalnih misija je kada ona izvrši
zadatke koji su joj postavljeni. Na nju ne postoje nikakvi uticaji za
prekid diplomatskih ili konzularnih odnosa između dve države, niti
izbijanje rata, što predstavlja automatski uslov za prekid rada stalnih
misija. Funkcije misije mogu biti prekinute istekom roka za izvršenje
zadatka.

13) Diplomatija na vrhu(samit-diplomatija):

Samit-diplomatija je

veliki razvoj doživela u poslednjim decenijama prošlog veka. Čuveni
kongresi su činili uvod u događaje početkom 20. veka: diplomatije na
vrhu (samit-diplomatija). Početak ere diplomatije UN najavili su
ambicije šefova država da učestvuju u donošenju odluka koje su od
velikog značaja za međunarodnu zajednicu, da ministri inostranih
poslova sprovode te odluke. Dug period hladnog rata i posleratne
blokovske konfrontacije su zaustavile taj proces koji je posle smrti
Staljina kročio na teritoriju koja nije pod njegovom kontrolom, svedoči
o novim porastima diplomatije. Samiti se održavaju u oblicima
bilateralne ali i multilateralne diplomatije, koji mogu biti redovni, ali i ad
hoc. Ugovorom između Španije i Francuske iz 1985. god. ustanovljeni
su godišnji zvanični samiti francuskog predsednika i španskog
premijera. Postoje i institucionalizovani multilateralni samiti u okviru
međunarodnih organizacija i u okviru regionalnih i užih grupa u okviru
UN, Saveta Evrope, EU... Ad hoc samiti su raznovrsni, kao i njihovi
povodi.

14)Istorijat ustanove konzulata:

Preteče konzulata potiču iz davnih

vremena, i nastaju kao posledica trgovačkih odnosa između plemena i
naroda, i pojava stranaca na teritoriji druge države i naroda. Ustanova
je nastala jer su trgovci koji su u drugim državama, međusobne
sporove i sukobe rešavali u krugu svojih sunarodnika. Stranci koji su
živeli u staroj Grčkoj su među sobom birali zaštitnike tj. prostate koji
su delovali kao vrsta sudija u njihovim pravnim i političkim odnosima
sa vlastima države u kojoj borave. Prema Herodotu 6. vekova pre
nove ere Egipćani su Grcima dozvolili da biraju magistrata koji je na
njih primenjivao grčki zakon. Npr. Venecija je 1060. god. dobila pravo
da šalje svoje magistrate u Carigrad kako bi prosuđivali svojim
sunarodnicima u građanskim i krivičnim stvarima. Može se reći da se
institucija magistrata javlja svuda gde je međunarodna trgovina, npr. u
Kini, Indiji, i arapskim zemljama. U 13. i 14. veku se širi ustanova
konzulata u Sredozemlju, ali i u Atlantiku, Severnom moru i baltičkoj
obali. Dok u 13. veku italijanski gradovi-države dobijaju u Španiji
pravo na sopstvene konzule. Propast Vizantije i tursko osvajanje
Carigrada 1453. god. ne izaziva prestanak ustanove konzula.
Italijanski gradovi i francuski kraljevi dobijaju od Turske koncesije u
vidu kapitulacija, koje pružaju i arapske zemlje.

15. DIPLOMATSKI I KONZULARNI ODNOSI

Iako je konzularna sluzba vise decenija u skoro svim državama sveta
spojena sa diplomatskom u jednu sluzbu i smestena pod jedan krov (ministarstvo
inostranih poslova), konzularni odnosi u mnogim državama, u
odnosu na diplomatske odnose , uvek su dobijali jedan mnogo skromniji

status i ulogu. Nesporno je da oni na izvestan način predstavljaju jednu celinu .
Medjutim između diplomatskih i konzularnih odnosa postoje jasne razlike .Dok se
diplomatska sluzba bavi najvisim spoljnopolitickim problemima
jedne države, konzularna sluzba kao svoj prvenstveni cilj ima zastitu
prava i interesa gradana države imenovanja na teritoriji države prijema.Diplomatska
sluzba kao svoje partnere ima najvise licnosti i organe države prijema,dok
konzularna sluzba u svom radu kontaktira sa najnizim,
lokalnim organima vlasti države prijemau diplomatske misije, pored najvisih
zvanicnika ddave prijema,
obicno dolaze i najvise politicke i privredne delegacije ddave slanja, a u
konzulat u najveeem broju slucajeva (istina, ne uvek) ljudi u nevolji,
najcesee sa najnize socijalne lestvice gradana ddave imenovanjadok osoblje
diplomatske misije, ukljucujući i ono administrativno i
tehnicko, uziva siroku skalu privilegija i veoma sirok
imunitet od sudstva države prijema, dotle osoblje konzulata, ukljucujući
i generalne konzule, ima veoma uske privilegije, a naročito imunitete. Svakodnevni
posao diplomate je da poseeuje ministarstvo inostranih
poslova i druge visoke ustanove države prijema, da ide na raznovrsne prijeme
i skupove, a konzula, u najveeem broju slucajeva da obilazi zatvore, policijske
stanice, mrtvacnice, bolnice, sudove i mnoga druga mesta gde su
njegovi sugradani u nevolji i izuzetno teskoj situaciji.

Becka konvencija o konzularnim odnosima, usvojena 1993. godine, kodifikovaia
je već postojeće pravilo medunarodnog obicajnog prava da se
konzularni odnosi uspostavljaju izmedu država na osnovu obostrane saglasnosti.
Ona potvrduje i jedno relativno novije pravilo: saglasnost izmedu dve
države o uspostavljanju diplomatskih odnosa smatra se da obuhvata, ako to
nije drukčije odredeno, i saglasnost za uspostavljanje konzularnih odnosa.

16)Odnos između diplomatske misije i konzulata:

Bečka

konvencija o diplomatskim i konzularnim odnosima ne bave se samo
pitanjem ovlašćenja između diplomatske misije i konzulata države
imenovanja u državi prijema, zato što čini materiju unutrašnjeg
zakonodavstva država imenovanja koje određuju do koje mere će
konzulati biti zavisni od instrukcija i uputstava šefa diplomatske misije
u državi prijema. Konzulat je posebne ustanova, a šef države ima
ovlašćenje od nadležnih organa države imenovanja i posebno
ovlašćenje države prijema, konzula nije samostalan u odnosu na
diplomatsku misiju države prijema. Različite države imaju 9 različite
stepene podređenosti konzulata diplomatskim misijama. Neke
propisuju ovlašćenja šefovima misija da konzulatima u državi prijema
daju instrukcije u odnosu na druge vrste delatnosti.

17)Prekid konzularnih odnosa:

Prilikom izrade Bečke konvencije o

konzularnim odnosima izvršilac Komisije UN za međunarodno pravo
unosi član 19. kao prekid konzularnih odnosa, a činile su ga tri

odredbe: 1) da mogu biti prekinuti zvaničnom deklaracijom vlade
jedne od država; 2)proglašenje ratnog stanja između države
imenovanja i države prijema uključuje ipso facto prekid konzularnih
odnosa između njih; 3)prekid diplomatskih odnosa ne obuhvata i
prekid konzularnih odnosa.

18. OTVARANJE KONZULATA

Bečka konvencija o konzularnim odnosima predvidja da se konzulat može
otvoriti na teritoriji države prijema samo uz njenu saglasnost. Saglasnost se
odnosi ne samo na otvaranje konzulata, nego i na sedište konzulata. Naime,
svaka država samostalno odlučuje u kojim će mestima na svojoj teritoriji
dozvoliti otvaranje stranih konzulata. Rang konzulata i konzularno područje
takodje   se   odredjuju   na   osnovu   odobrenja   države   prijema.   Konzularno
područje obično se odredjuje na osnovu teritorijalne podele države prijema.
Saglasnost države prijema potrebna je i u slučajevima da generalni kozulat ili
konzulat žele da otvore vicekonzulat ili konzularnu agenciju u nekom mestu
van   onog   u   kome   se   generalni   konzulat   odnosno   konzulat   nalazi.   Izričiti
prethodni   pristanak   države   prijema   takodje   je   potreban   za   otvaranje
kancelarije   kao   dela   postojećeg   konzulata   van   mesta   u   kome   je   sedište
konzulata.

19. PRAVO NA OTVARANJE KONZULATA I KLAUZULA
NAJVEĆEG POVLAŠĆENJA

Prilikom   izrade   nacrta   Bečke   konvencije   o   konzularnim   odnosima
postavljeno   je   pitanje   odnosa   prava   na   otvaranje   konzulata   i   klauzule
najvećeg povlašćenja. Bilo je tvrdnji da država imenovanja koja sa državom
prijema   ima   ugovorenu   klauzulu   najvećeg   povlašćenja   može   u   mestima
države prijema gde treće države imaju svoje konzulate da slobodno otvara
konzulat,   bez   ikakve   naknadne   saglasnosti   teritorijalne   države.   Za   vreme
rasprave   u   Komisiji   UN     za   medjunarodno   pravo,   nekolicina   članova
Komisije, medju njima i profesor M. Bartoš, zastupali su gledište da opšta
klauzula najvećeg povlašćenja ni u kom slučaju ne može da ovlašćuje državu
imenovanja da bez saglasnosti države prijema, samo po osnovu te klauzule,
slobodno otvara konzulate u mestima gde je država prijema već dopustila
trećim   državama   da   otvore   svoje   konzulate.   Po   mišljenju   M.   Bartoša,   to
pravo bi moglo da postoji samo u slučaju da izmedju dve države postoji
izričita klauzula o najvećem povlašćenju u pitanju otvaranja konzulata, što se
ponekad praktikuje u ugovornim odnosima izmedju država. Ne bi se mogla
potpuno   isključiti   ni   mogućnost   da   država   imenovanja   koristi   i   opštiju
klauzulu   najvećeg   povlašćenja   u   nekom   medjunarodnom   ugovoru   sa
državom   prijema,   ali   samo   pod   uslovom   da   se   i   država   prijema   složi   sa
njenim tumačenjem odnosnog medjunarodnog ugovora, odnosno da postoji
volja dve strane da i to pitanje uključe u klauzulu, što nas ponovo dovodi na