svesti   o   potrebi   međunarodne   saradnje   uslovljena   je   ekonomskim   i
tehnološkim razvojem. Potreba za, a kasnije i ostvarenje, širih i kompleksnih
međudržavnih odnosa,  zahtevala je regulaciju tog novog prostora. U odsustvu
svetske vlade, ovakvim zadacima mogle je odgovriti samo organizacija koja je
omogućavala   da   države,   ostajući   ravnopravne   i   ne   priznajući   nikakvu   višu
vlast, zajednički donose odluke i obezbede izvršenje svih pratećih radnji. Tako
su   nastale   međunarodne   organizacije   kao   sredstvo   stalne   saradnje   radi
ostvarivanja   interesa   koji   su   zajednički   udruženim   državama.   Danas
međunarodne organizacije i pored usavršvanja i razvoja u suštini su iste. One
se   ne   bave   stvaranjem   svetskih   ili   opšte   čovečanskih   interesa,   već   traže
zajedničke imenitelje u težnjama svih država u cilju pronalaženja zajedničkog
rešenja.

Opšta teorija međunarodnih organizacija ima zadatak da proučava

zajednička   obeležja   takvih   organizacija,   da   stvori   pregledan   sistem,   utvrdi
načela   na   osnovu   kojih   deluju,   ustanovi   zakonitosti   njihovog   razvitka   i   da
kritikuje   postojeće   organizacije   s   gledišta   istinskih   potreba   međunarodne
sradnje i težnje za ostvarivanjem pravih vrednosti.

2. RAZVOJ MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA

Duhovne preteče potrebe osnivanja međunarodnih organizacija datiraju

od davnina, od kada organizovano društvo i postoji.

Može se reći da su načela i oblici koji odlikuju savremene međunarodne

organizacije nalaženi i razvijani bez neke vizije obudućnosti, pretežno u
nastojanju da se reše neposredna pitanja i da se postigne kompromis između
protivrečenih zahteva. Autori koji su se kroz rani novi i srednji vek bavili ovom
problematiko su: Pjer Diboa, češki kralj (blisko povezan sa poljskim dvorom)
Jižij Podjebradski, Emerik Krisea, Anri IV, Vilijam Pen, opat Sen-Pjer, Ruso,
Bentnam, Kant i dr.

2.1. Međunarodni kongresi

Kretanja koja su vodila stvaranju međunarodnih organizacija imala su

dva   osnovna   pravca.   Ranije   je   započeo   i   duže   trajao   proces   uobličavanja
organizacija   za   očuvanje   bezbednosti  i  održavanje   mira.   Tek  u   19.veku   sa
naglim razvitkom  privrede i trgovine, osetila se potreba za uspostavljanjem
stalnih koordinacionih središta, radi regulisanja onih delatnosti koje prevazilaze
državne   granice,   što   je   dovelo   do   stvaranja   tzv.   međunarodnih   upravnih
saveza, što je dalje vodilo do međunarodnih organizacija u oblasti saobraćaja,

komunikacija,   zdravstva   itd.   Organizacije   za   rešavanje   političkih   pitanja
proistekle   su   iz   postepenog   prihvatanja   višestrane   diplomatije,   oličene   u
kongresima međunarodnih organizacija. Prvi takav kongres bio  je Minster i
Osnabrik tj. Vestfalski mir 1648. god. i Sremski Karlovci 1699. god. Kongres
koji je natkrilio prethodne bio je Bečki, koji nije za razliku od prethodnih bio
mirovna   konferencija,   već   se   obimom   pitanja,   participanata   predstavlja   kao
prva   u   nizu   modernih   međunarodnih   konferencija.   Kongres   je   imao   svog
predsednika,   Meterniha.   Šef   prvog   sekretrijata   na   jednom   međunarodnom
skupu   bio   je   Fridrih   fon   Genc,   austrijski   diplomata,   i   obrazovano   je   deset
odbora, sugerisano je, kasnije i ostvareno, stvaranja jednog užeg tela.

Naročiti značaj imala je statistička komisija, kojom je nagoveštena

kasnija značajna uloga međunarodnih organizacija u nepristrasnom
pribavljanju podataka. Dogovoreno je i periodično sastajanje, suverena i
ministara, značajnih sila.

Međunarodni sekretarijat i stalne tehničke komisije javljaju se prvi put na

Berlinskom   kongresu.   Haške   mirovne   konferencije   1899.   i   1907.   godine
značile   su   prelaz   od   užih   savetovanja   evropskih   velikih   sila,   u   osnovi
posvećenih   rešavanju   njihovih   sukobljenih   interesa,   ka   širim   svetskim
skupovima s ciljem da se trajno utvrde opšta dobra i načini njnihove zaštite i
unapređenja.