0
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
НОВИ САД
ОДСКЕК ЗА СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ
ПРЕДМЕТ: МЕТОДИЧКЕ АПЛИКАЦИЈЕ
Тема:
ПЕТАР КОЧИЋ
„МРАЧАЈСКИ ПРОТО“
Ментор: Оливера Радуловић
Студент: Сташа Мишић ск 57/09
Нови Сад, 2014.
1
ПЕТАР КОЧИЋ
„МРАЧАЈСКИ ПРОТО“
Сажетак: У раду се анализира приповетка Мрачајски прото и Кочићев
приповедачки поступак. Посебна пажња посвећена је тумачењу главног лика у настојању
да се, преко анализе његових поступака и мотивације тих поступака, допре до разумевања
његовог карактера.
Кључне речи: Мрачајски прото, мржња и љубав, страх, немир, патња, пејзаж
Петар Кочић је био српски песник, писац и политичар. Рођен је 1877. године у селу
Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици
Српској.
Основну школу је учио у манастиру Гомјеница где му је отац, закалуђеривши се
као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања
истеран из трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је
учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу.
После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен
због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и
Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбину“ у Бањалуци и ствара
своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну
борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар,
Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и
за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у
њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили.
Проза Петра Кочића доноси документе тегобног живота босанског сељака под
аустроугарском окупацијом и његове неугасле тежње за правдом и слободом. Зато је она
испуњена пркосом и бунтом, наоружана сатиричном оштрицом, обликована убојитим
језиком.
Кочић је добро познавао сељака и његову психологију, па је зато могао да да
такве упечатљиве ликове какви су Давид Штрбац, Симеун Ђак, Реља Кнежевић,
Мрачајски прото, Мргуда. Сваки од њих је оригиналан, са особеним личним својствима
која га чине типичним представником средине. Његовее личности су у складу са дивљом,
тврдом и опором природом: оне су живе, снажне, горопадне, немирне, тврдоглаве,
упечатљиве.
3
Изводи из литературе о Петру Кочићу
Владимир Јовичић о Кочићу (Владимир Јовичић Српски писци“, Просвета, Београд, 1985,)
„Цео живот и највећи дио стваралаштва Петра Кочића у знаку су његовог опредељења за
слободу, уједињење српства и за социјалну правду. Мало је писаца чији су живот и дело
толико јединствени и доследни, толико међусобно прожети и верни. Зато је лик писца и
борца петра Кочића један од најсветлијих у српској књижевности.“ (страна 270)
Зденко Лешић o Koчићу:(Петар Кочић, „Изабрана дела“, приредио Голуб Добрашиновић,
Београд, 1986)
„Људи Кочићева завичаја, о којима је он једино и писао, живјели су у свијету усмене
традиције, с њеним неписаним законима, с њеним колективним етосом, који нема свога
записаног кодекса, већ подразумијева урођени осјећај за за правду и поштење, с њеним
легендамаи 'староставним књигама', с 'пјесмама и приповијеткама којима је тако богата
наша отаџбина', како је Кочић једном истакао.“ (страна 342-343)
Јован Скерлић о Кочићу (Петар Кочић, „Изабрана дела“, приредио Голуб Добрашиновић,
Београд, 1986)
„Петар Кочић је један од најоригиналнијих сувремених писаца српских. То је уметник
који је планину описивао свежијим и јачим бојама но ико пре њега; то је борбен дух и
оштар сатиричар каквог нема данас у српској књижевности. Од осталих српских писаца
Кочић се одликује чистотом, течношћу и неусиљеношћу свога језика. Он данас пише
језиком Његоша и Љубише, свежим, неисцрпним горштачким језиком, пуним снаге,
полета и сликовитости, и у том погледу стоји над свима сувременим приповедачима
српским.“ ( страна 361-362)
Исидора Секулић о Петру Кочићу “. (Исидора Секулић:Петра Кочић, савременост његова,
Библиотека Коларчевог народног универзитета, Књига 16, Београд, 1935)
Питајући се да ли је мрачајски прото мизантроп или лудак, Исидора Секулић каже да
„психологија нема кључева за те снажне природе“. Зато и она протину „мизантропију“ и
протин „ужасни живот“ објашњава и оправдава мукама које је прото доживио. Мислећи
4
на проту и на друге Кочићеве ликове, а вероватно и на самог Кочића, Исидора закључује
да босанске људе „понос и инат“ воде „у лудило или у велику жртву (стрaнa 13-14)
Наставна обрада приповетке „Мрачајски прото“ Петра Кочића
Методичко образложење
Приповетка „Мрачајски прото“ говори о човеку који је много пропатио у животи, те је она
заправо, кратка прича, скица за портрет човека који се отуђио од света и живи усамљено.У
њој нема развијене фабуле, нема догађања. Пошто је најбоља мотивација управо
мотивација текстом, преовладаће текст метода у наставној обради
Циљеви часа су многи, али као најважније издвајам васпитне циљеве, желећи ученицима
да помогнем да на основу примера лика и карактера Мрачајског проте , у њима побудим
саосећање са људима тешких судбина и истакнем грешку стварања предрасуда о некоме.
Наравно, ни образовни и функционални циљеви неће бити занемарени. Први задатак је
приближити ученицима дело. Томе може помоћи осврт на Кочићеву биографију, теме о
којима је писао, као и типови јунака који се провлаче кроз његова дела. Сама анализа
приповетке заснива се на разговору са ученицима о њиховим запажањима до којих су
дошли након што су прочитали приповетку.
Скрећем ученицима пажњу на то да прича садржи кратку ретроспективу која у неколико
мотива слика објашњава особењачку природу свештеника отуђеног од света.
Ти мотиви чине приповедачки низ и полазну тачку за анализу. Заједно одређујемо кључне
мотиве како бих усмерила ученике за даљу анализу, дајући им простора за размишљање и
самосталан рад.
Повремено постављам ученицима одређена питања како бих одржала динамику часа и
скренула пажњу на неке важне детаље у тексту, а то чиним и да бих чула како
размишљају, колико су пажње посветили приповеци и да ли су схватили њене поруке...
Многе ствари не говорим ученицима, јер желим да их они сами уоче, зато што су сазнања
до којих сами дођу најтрајнија.
Подсећам их на значај описа пејзажа у Кочићевим делима.
У приповеци је остварен
потпуни склад између душевних особина и стања мрачајског проте и његовог физичког
портрета, на једној страни, и амбијента и природе који га окружују, на другој страни.
Тражим од ученика да ми прочитају делове где се спомиње пејзаж и да упореде протин
лик са њиме.
На крају детаљне анализе приповетке, питам ученике за њихове импресије и поруке које
дело носи... Слушам њихова размишљања, одговарам на њихова питања....
