1
САДРЖАЈ:
1. Увод.......................................................................................2
1.2. Појам, предмет и значај тумачења права......................3
1.3. Врсте тумачења права......................................................6
1.4. Средства тумачења...........................................................7
2. Језичко тумачење................................................................8
3. Право значење правне норме............................................9
3.1. Везано и слободно тумачење..........................................9
3.2. Субјективно и објективно тумачење.............................10
3.3. Статичко и еволуционистичко тумачење......................10
3.4. Логичко тумачење...........................................................10
3.5. Систематско тумачење...................................................11
3.6. Историјско тумачење......................................................12
3.7. Циљно (теолошко) тумачење.........................................12
4. Закључак..............................................................................14
5. Литература...........................................................................15
2
УВОД
Тумачење права се може одредити као утврђивање тачног значења правних
норми. Пошто су правне норме по правилу изражене језиком, тумачење правних норми
спада у тумачење помоћу језика. У изузетним случајевима нека правна норма се може
изразити и неким другим материјалним средством, као што је покрет тела, али тада њено
тумачење излази из оквира језика.
Пошто је језик најпрецизнији систем знакова и пошто се у основи сви други знаци
своде на језичке знаке јер посредним путем опет означавају речи, то се и сва тумачења
своде на језичко тумачење. Тумачење права је свакодневна делатност сваког ко има
посла с правним нормама, а нарочито правника и то неприметна делатност.
Вршећи ту свакодневну делатност тумач, и не примећује да врши посебну
делатност која има тежину и важност. Он тумачење врши неосетно, природно и лако.
Али чим та делатност постане тешка, кад се наиђе на сложена питања, чим норма
није сама по себи и на први поглед јасна и схватљива ондасе то тумачење издваја као
посебна делатност. Та посебна односно свесна делатност која се врши по посебним
правилима и захтева посебно знање и вештину, као и обдареност, назива се тумачењем
права у правом смислу речи и разликује се од оног тумачења које тече само од себе када
субјекат није ни свестан да га врши. Тумачење права је потребно због тога што једна иста
правна норма може имати више различитих значења. Тада се тумачењем утврди заправо
оно право односно тачно значење.
4
Предмет тумачења права
Тумачење права у ужем смилсу разликује се , од тумачења, у ширем смислу по
томе што се њиме тумаче постојеће правне норме ( док се тумачењем у ужем смислу
попуњава правна празнина- дакле, тамо нема норме). Одавде излази да је предмет
тумачења у ужем смислу правна норма, једна или више њих, међусобно повезаних неком
везом, док је предмет тумачења у ширем смислу цео правни систем, све норме. Кад се
каже да је предмет тумачења правна норма, онда одатле треба јасно да изиђе да је свака
норма предмет тумачења, без обзира на врсту којој припада. То би значило, пре свега, да
су подједнако предмети тумачења опште као и појединачне правне норме, условне
( апстрактне) као и безусловне ( конкретне), оне које ствара држава као и оне које стварају
други, недужни субјекти, итд. Међутим, током развоја науке о тумачењу правна норма
као предмет тумачења по правилу је била схватана уже. Обично се сматра да је предмет
тумачења само општа норма, а не и појединачна. Као што је познато, велики број писаца
сматра правном нормом само општу правну норм, па је овако гледиште на тумачење
везано за такво схватање правне норме. Уколико се , пак, признавало да, у оквир
тумачења спада и тумачење појединих норми, онда се, у најмању руку, узимало да за
тумачење ових норми важе посебна правила. У ствари, иако је тачно да се, општа правила
тумачења у извесној мери морају прилагодити тумачење појединачних, норми то, не
значи да за ово важе, посебна правила, пошто се та иста општа правила морају такође
прилагођавајући се свакој од њих. Исто тако се обично сматрало да су предмет тумачења
само писане правне норме, не и обичајноправне. За ове се, евентуално, такође сматрало
да захтевају посебна правила тумачења. Ово је долазило нарочито отуда што се мислило
да писано право има свог одређеног ствараоца, који његовим нормама даје одређени
смисао. Пошто је тада преовлађивала субјективна теорија тумачења, која је значење
норме одређивала тзв. ''вољом законодавца'', то је јасно да у случају обичаја, где је
стваралац анонимна друштвена маса, таква воља није могла да се тражи, јер није било
никаквог одређеног ствараоца са својом вољом, наравно, нема никаквих оправданих
разлога издвајати тумачење обичајно правних норми као неко посебно тумачење, или га
чак порицати. Обичајноправне норме су подједнако предмет тумачења као и писане
норме. То, уосталом, јасно показује пракса тумачења у оним земљама у којима је обичај
још увек један од важних правних извора. Исто тако, с обзиром да је закон најважнији
извор права, обично се под тумачењем подразумевало тумачење закона. Тако се још увек
често каже тумачење закона уместо тумачење права, односно правних норми. Но, без
обзира на заиста велику важност закона, туамачење правних норми подједнако обухвата
и остале изворе права па и појединачне норме, како смо рекли. Закон је само једна врста
извора права- он не обухвата цело право, иако је најважнији, с обзиром то да се све
остале норме морају усагласити са њим. Према томе, с обзиром да је предмет тумачења
