1
3. TRŽIŠNA EFIKASNOST
Adam Smit je u svom djelu Bogatsvo naroda tvrdio da će konkurencija navesti pojedinca da
ostvarujući sopstveni profit, ostvaruje kao nevidljivom rukom I javni interes, dok je prije njega
vladalo mišljenje da je za ostvarivanje najboljih interesa naroda neophodna aktivna uloga države.
Neke zemlje su I imale takve koristi, dok je bilo I onih gdje nije dolazilo do napretka jer su
resursi npr trošeni u ratove.
Na bitnim pozicijama često su se nalazili oni koji su svoj interes postavljali ispred interesa
zajednice, a čak su I dobronamjerne vođe često svoje zemlje vodile ka stranputici.
Smitova ideja se ogledala u tome da ako npr postoji neki proizvod koji se trenutno ne proizvodi,
pojedinci ako cijene taj proizvod biti spremni da I plate određeni iznos za njega, a poduzetnici će
iskoristiti priliku da zarade I počet će proizvoditi taj proizvod.
Slično tome ako neki poduzetnik pronađe jeftiniji način za proizvodnju nekog proizvoda, on će
ugroziti konkurentske firme, pridobiti još više kupaca, ten a taj način povećati svoj profit, a isto
tako I kupcima pružiti jeftiniji proizvod.
Ekonomija blagostanja
predstavlja oblast ekonomije, koja se bavi normativnim pitanjima.
Najosnovnije normativno pitanje u vezi s ekonomijom blagostanja jeste organizacija privrede -
šta, kako i za koga bi trebalo da se proizvodi, kao i ko bi trebalo o tome da odlučuje. Veliko
pitanje je kako procijjeniti alternaive. Većina ekonomista prihvata kriterijum koji se po
italijanskom ekonomisti I sociologu VIlfredu Paretu naziva Pareto efikasnost.
Za alokaciju resursa koja podrazumijeva da nikome položaj ne može da se poboljša dok se
drugom ne pogorša kaže se da je Pareto efikasna, ili da je postigla Pareto optimum.
Pareto
efikasnost jeste ono na šta ekonomisti obično misle kada govore o efikasnosti.
Pretpostavirno, na primjer, da država razmišlja o izgradnji jednog mosta. Oni koji žele da koriste
taj most spremni su da za pokrivanje troškova izgradnje i održavanja plate više nego dovoljno u
vidu mostarine.
Izgradnja ovog mosta vjerovatno bi predstavljala
Pareto-poboljšanje,
odnosno, promjenu koja
nekim pojedincima donosi korist, a da po svoj prilici nikom ne šteti. Koristimo izraz »po SVOJ
prilici(( stoga što uvijck postoji neko na koga bi izgradnja mosta mogla negativno da utiče. Na
primjcr, ako most mijcnja saobraćajni tok, u nekim prodavnicarna može da opadne promet zbog
čega će biti oštećene. Ili, na čitav jedan kraj mogu loše da utiču buka s mosta i sjenke koje baca
njegov gornji stroj.
Tokom ljeta, ili u vrijemc najgušćeg saobraćaja, dolazi do velikih zasto ja na naplatnim rarnpama
na putcvima na kojima se plaća putarina i na mostovima na kojima se plaća mostarina. Svima bi
bilo bolje kada bi se cijena u vršnim časovima podigla, a prihodi iskoristili za finansiranjc
dodatnih naplatnih rampi, ili većeg broja zaposlenih na rampama kada je to potrebno. Ljudi bi radije
plaćali nešto višu cijenu u zamjenu za kraće čekanje. Međutim, čak ni ova promjena ne bi mogla da
predstavlja Pareto poboljšanje: među onima što čekaju u redovima može da bude i nezaposlenih,
kojima je relativno malo važan gubitak vremena, ali bi ih pogodilo poskupljenje putarine ili
mostarine.
Ekonomisti stalno tragaju za Pareto-poboljšanjima. Uvjerenje da bilo kakvo poboljšanje te vrste treba
da bude institucionalizovano zove se
Paretov princip.
U situacijama u kojima pojedinačne promjne ne donose Pareto-poboljšanjc, ono se može ostvariti
»paketima« promjena. Na primjer, samo smanjenje carina na uvoz čelika ne bi predstavljalo Pareto-
poboljšanje (pošto bi pogodilo proizvođače čelika), ali bi ipak bilo moguće smanjiti carinu na čelik,
neznatno povećati poreze na prihod i koristiti ostvarena sredstva za finansiranje subvencija industriji
čelika; sve ove promjene zajedno mogle bi da koriste svima u zemlji (a i izvan nje, stranim
izvoznicima čelika).
Kriterijum Pareto efikasnosti je u dva smisla individualistički.
Prvo u obzir se uzima isključivo blagostanje svakog pojedinca, a ne relativno blagostanje različitih
pojedinaca, I stoga promjena od koje bogat čovjek ima koristi, dok na siromašnog ne utiče I dalje
predstavlja Pareto poboljšanje. Međutim, postoji mišljenje da je povećanje jaza između bogatih i
siromašnih nepoželjno, između ostalog i zato što podstiče nepoželjne socijalne tenzije. Manje
2
razvijene zemlje često prolaze kroz periode brzog rasta tokom kojeg svi glavni segmenti društva
stiču korist, ali prihodi bogatih rastu brže od prihoda siromašnih.
Drugo, ono što je bitno jeste način na koji svaki pojedinac shvata svoje blagostanje. Ovo je
saglasno s opštim principom
potrošačkog suvereniteta,
na osnovu kojeg pojedinac najbolje
zna šta mu je potrebno i šta želi, odnosno šta je u njegovom najboljem interesu.
OSNOVNE POSTAVKE EKONOMIJE BLAGOSTANJA
Tradicionalne krive tražnje i ponude mogu da nam pokažu zašto konkurencija omogućava
ekonomsku efikasnost. Kriva tražnje jednog pojedinca pokazuje količinu dobra, koju je spreman da
kupi po odredenoj cijeni. Kriva tražnje na tržištu jednostavno predstavlja zbir krivih tražnje svih
pojedinaca: ona pokazuje ukupnu količinu tog dobra koju su pojedinci u datoj privredi spremni da
kupe u odnosu na cijenu. Kao što pokazuje naredna slika kriva tražnje ima nagib usmjeren nadole:
kako cijene rastu, pojedici traže manje tog dobra. Odlučujući koliko će tražiti, pojedinci izjednačuju
graničnu (dodatnu) korist
koju imaju od potrošnje dodatne jedinice s
graničnim (dodatnim)
troškovima
kupovine te dodatne jedinice. Granični troškovi su jednostavno cijena koju moraju
da plate.
Kriva ponude neke firme pokazuje količinu određenog dobra koju je spremna da ponudi po
odredenoj cijeni. Kriva ponude na tržištu jednstavno predstavlja zbir svih krivih ponude svih
firmi, tj. pokazuje ukupnu količinu tog dobra, koju su firme u datoj privredi spremne da ponu
de
po odredenoj cijeni. Kako pokazuje naredna slika, kriva ponude ima nagib usmeren nagore: kako
cene određenog dobra rastu, firme su spremne da ponude veću količinu tog dobra. Da bi odlučile
koliko će proizvesti nekog dobra, konkurentne firme izjednačuju svoju graničnu (dodatnu) korist
od proizvodnje dodatne jedinice tog dobra - što upravo predstavlja cijenu koju postižu - i granične
(dodatne) troškove proizvodnje te dodatne jedinice.
Tržšna ravnoteža se postiže kada su tražnja i ponuda na tržištu jednake, na grafikonu je to u
tački E. U toj tačci granična korist I granični troškovi jednaki su cijeni. Tako je I granična
korist jednaka graničnim troškovima što I jeste uslov potreban za ekonomsku aktivnost.
POMORANDŽI
:
0
9
0
:
'1
,
1i
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
'
,,
,
,
8
,
,
,
:
7
)-----
',
------
,
,
,
,
,,
I
/
17
18
POMORAIIID
ŽE
4
dobra. Robinson ima sto dolara i može da ih podeli na jabuke i pomorandže. Ako jedna jabuka
košta jedan dolar, a jedna pomorandža dva dolara, on može da·kupi sto jabuka ili pedeset
pomorandži, ili neku drugu kom binaciju, kao što je to prikazano na grafikonu.
Ako kupi jednu pomorandžu više, moraće da se odrekne dve jabuke. Stoga je nagib budžetskog
ogra ničenja jednak odnosu ccna.
Robinson duž linije budžetskog ograničenja bira tačku koja mu najviše odgovara. Da bismo
videli šta to podrazumeva, uvodimo jedan nov pojam. To je
kriva indiferentnosti,
koja
pokazuje kombinacije dobara prema kojima je pojedinac indiferentan, ili mu pružaju isti stepen
korisnosti.
Na sledećem grafikonu je prikazana kriva indiferentnosti za jabuke i pomorandže.
Na primer, kriva indiferentnosti Io pokazuje sve one kombinacije jabuka i pomorandži koje su za
potrošača privlačne isto koliko i osamdeset jabuka i osamnaest pomorandži (tačka
A
na krivoj
indiferentnosti). Ako se tačke
A
i
B
nalaze na istoj krivoj indiferentnosti, potrošač je indiferentan u
odnosu na dve kombinacije jabuka i pomorandži predstavljene tim dvema tačkama. Kriva
indiferentnosti pokazuje i količinu jednog dobra koje je potrošač spreman da se odrekne u zamenu za
dodatnu jedinicu drugog proizvoda (pomorandži). Količina jednog dobra koje je čovek spreman da
se odreknc u zamenu za dodatnu jedinicu drugog dobra predstavlja graničnu stopu supstitucije.
Na prethodnom grafikonu krećući se od tačke
A
do tačke
B,
Robinson se odriče jedne pomorandže, ali
je podjednako na dobitku kao da je u naknadu dobio devet dodatnih jabuka. Kada ima 40
pomorandži, mnogo je spremniji da se odrekne jedne: potrebna mu je samo još jedna jabuka kao
nadoknada. Stoga se granična stopa supstitucije smanjuje s povećanjem broja pomorandži koje
Robinson troši.
Jasno je da su pojedinci na dobitku ako imaju više jabuka i pomorandži; zato kombinacija dobara
duž više krive indiferentnosti daje viši nivo korisnosti. Stoga je svaka od tačaka duž
I
1 mnogo
privlačnija od tačaka duž
lo.
EFIKASNA PROIZVODNJA
5
Ukoliko nije proizvodno efikasna, privreda može da proizvodi veću količinu jednog dobra ne
smanjujući proizvodnju ostalih dobara. Duž granice proizvodnih mogućnosti na slici ispod, ukoliko
su resursi fiksni, pri vreda ne može da proizvodi veću količinu jednog dobra, a da donekle ne
odustane od proizvodnje drugog.'
izotroškovna linija
pokazuje različite kombinacije inputa čija je ijecna za firmu ista. Nagib
izotroškovne linije predstavlja rellativnu cenu ta dva faktora. Slika pokazuje i dve
izokvante.
One
prate različite kombinacije inputa - u ovom slučaju, zemlje i rada - u proizvodnji iste količine
proizvoda. Stoga su
izokvantc za analizu proizvodnje isto što i krive indiferentnosti za analizu potrošnje. Nagib
izokvante ekono misti zovu
granična stopa tehničke supstitucije.
Na slici, granična stopa
tehničke supstitucije predstavlja površinu zemlje potrebnu da se nadoknadi smanjenjee utroška rada
za jednu jedinicu. Kada se koristi relativno mala količina rada, na njemu se teško može ostvariti
dodatna ušteda, te je zato, ako se koristi jedan radnik manje, potrebno veliko po većanje zemlje da
bi obim proizvodnje ostao nepromenjen.
Isto kao što je efikasnost razmjene zahtijevala da granična stopa supstitucije između bilo koja dva
proizvoda bude jednaka za sve pojedince, proizvodna efikasnost zahtijeva da granična stopa
supstitucije bude jednaka za sve firme. Pretpostavimo da je granična stopa supsticuje između
zemlje I rada 2 za proizvodnju jabuka I 1 za proizvodnju pomoradži, to znači da nam je za
proizvodnju pomorandži kada rad smanjimo za 1, potrebna dodatna jedinica zemlje. Ako u
proizvodnju jabuka smanjimo rad za 1, potrebne su nam dvije dodatne jedinice zemlje. Ako u
proizvodnji jabuka rad povećamo za 1, biće nam potrebne dvije jedinice zemlje manje, prema tome,
ako jednog radnika premjestimo s proizvodnje pomorandži u proizvodnju jabuka I ako jednu
jedinicu zemlje koju smo koristili za proizvodnju jabuka počnemo koristiti u proizvodnji
pomorandži, proizvodnja pomorandži neće se mijenjati, odnosno proizvodnja jabuka će se
povećati. Kad god se granične stope supstitucije razlikuju sličnom zamjenom resursa možemo
povećati proizvodnju.
4.
NESAVRŠENOST TRŽIŠTA
7
Slučjevi u kojima aktivnosti jednog čoveka nameću troškove drugima zovu se
negativni eksterni
efekti.
Međutim, nisu svi eksterni efekti negativni. Postoje važni primeri i za
pozitivne eksterne
efekte,
slučajeve u kojima aktivnosti pojedinca omogućavaju koristi drugima. Ako ispred svoje kuće
zasadim vrt, moji susedi će imati koristi što ga gledaju. Voćnjak zasađen jabukama može da
predstavlja pozitivan eksterni efekat za pčelara iz susedstva. covek koji renovira svoju kuću u kraju
koji je inače zapušten, može da omogući pozitivan eksterni efekat susedima.
Čista javna dobra i usluge nisu samo dobra i usluge koje privatna tržišta ne uspevaju adekvatno
da obezbede. Kad god privatna tržišta nisu u stanju da pruže neki proizvod ili uslugu, čak i kada
su troškovi njihovog obezbedenja niži nego što su pojedinci spremni da plate, postoji nesavršenost, a
takva tržišta se zovu
nepotpuna tržišta
(stoga što bi potpuno tržište obezbedilo sve proizvode i
usluge za koje su troškovi obezbeđenja manji od onoga što su pojedinci spremni da plate). Neki
ekonomisti veruju da su privatna tržišta ispoljila posebnu slabost u obezbeđivanju osiguranja i
zajmova i da to pruža opravdanje za državne aktivnosti u ovim oblastima.
Efikasnost i pravičnost
TREJDOF IZMEĐU EFIKASNOSTI I RASPODELIE
Razmotrimo ponovo jednostavnu privredu u kojoj deluju samo dva čoveka, Robinson i Petku. Prvo
pretpostavite da Robinson ima deset pomorandži, a Petko samo dve. Ovo deluje nepravično.
Pretpostavimo stoga da se nalazimo u ulozi države i da pokušavamo da prenesemo četiri pomorandže
s Robinsona na Petka, ali da se tokom prenosajedna pomorandža gubi. Stoga Robinson na kraju ima
šest pomorandži, a Petko pet. Ovim smo uglavnom otklonili nejednakost, ali je u tom procesu
smanjen ukupan broj raspoloživih pomorandži. Ovde postoji trejdof između efikasnosti - ukupnog
broja raspoloživih pomorandži - i pravičnosti. Trejdof između pravičnosti i efikasnosti nalazi se u
središtu brojnih rasprava o državnoj politici. One se vode u vezi s dva pitanja. Neslaganje se najpre
javlja u vezi s tim kakav će biti trejdof U kojoj meri treba da se odreknemo efikasnosti da bismo
smanjili nepravičnost? Da li će tokom prcnosa s Robinsona na Petka biti izgubljena jedna ili dve
pomorandže? Drugo, neslaganje izaziva i relativna vrcdnost koju treba pripisati smanjenju
nepravičnosti u poredenju sa smanjenjem efikasnosti. Po jednima, nepravičnost je osnovni problem
društva, koje stoga, bez obzira na posledice po efikasnost, jednostavno mora da minimizira njen nivo.
Po drugima, osnovno pitanje je efikasnost. Oni dokazuju da čak i kada postoji želja da se
pomogne sirmnašnima, najbolji način da se to postigne na dugi rok ne predstavlja način na koji će
