VISOKA TEHNOLOŠKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ARANĐELOVAC
Predmet:
Osnovi životne sredine u turizmu i ugostiteljstvu
- Seminarski rad -
Tema:
Buka u turizmu
Pfofesor:Ljiljana Plećević Student:
Asistent:Nemanja Filipović Katarina Raković
M-03-38/2015
Aranđelovac, april, 2016. godine
Sadržaj
1. UVOD
1
2. BUKA U TURIZMU
2
2.1.
Razvoj održivog turizma i očuvanje životne sredine 3
2.2.
Turističko zakonodavstvo i regulative Evropske Unije u oblasti zaštit-e životne
sredine 5
2.3.
Usklađivanje nacionalnih propisa Srbije i Evropske Unije 7
2.4.
Pojam i izvori buke
9
2.5.
Negativni efekti buke u turizmu
10
2.6.
Rešavanje problema buke u turizmu 12
2.7.
Zaštita od buke
12
3. ZAKLJUČAK
14
4.
LITERATURA
15
2
2. BUKA U TURIZMU
Turizam predstavlja delatnost koja u životu samog naroda ima izuzetno bitnu ulogu zbog
neposrednog uticaja na kulturnu, socijalnu, ekonomsku i obrazovnu oblast života zemalja, kao i
njihove međusobne odnose (Manilska deklaracija o svetskom turizmu koja je usvojena tokom
1980. godine). Sama atraktivnost prostora u ogromnoj meri se određuje prirodnim resursima, kao
i njihovom turističkom valorizacijom, a na sve ovo uglavnom ukazuje i Svetska turistička
agencija [Slavković, 2015, str. 95].Sa rastom edukacije samih turista, naročito iz država koje su
razvijene, ekološka dimenzija, tj. očuvanost životne sredine, imala je sve veći uticaj na izbor
turističke destinacije.
U ovom smislu, održivi turizam je postao paradigma za razvijanje drugih formi turizma.
Fenomen modernog doba svakako da ne predstavlja sama „održivost“, pošto se u ekološkom
smislu, ovaj koncept tek u sedamdesetim godinama XX veka prvi put spominje. Ali tokom 1980.
godine, navedena ideja je prvi put spomenuta u „Strategiji očuvanja sveta“, koju je definisala
Međunarodna unija očuvanja prirode i prirodnih resursa. Svetska komisija za životnu sredinu i
razvoj je prvu zvaničnu definiciju održivog razvoja formulisala u svom izveštaju „Naša
zajednička budućnost“, koji je tokom 1987. godine objavljen [Milićević, Podovac, Jovanović,
2013, str. 23].
Prema definiciji Svetske turističke agencije, održivi razvoj turizma zadovoljava potrebe
sadašnjih turista, turističkih destinacija, kao i svih učesnika u samom turizmu, uz istovremeno
uvećavanje i očuvanje potencijala za upotrebu turističkih resursa u budućnosti, bez ikakvog
ugrožavanja nekih budućih generacija da bi se zadovoljile sopstvene potrebe. Održivi i
odgovorni razvoj turizma, uglavnom podrazumeva unapređenje kvaliteta života ljudi u okviru
ekosistema koji nas okružuje [Cvetkov, Vitić, 2007, str. 157].
Regulativa pomoću koje se kreira okvir za usvajanje nekih smernica u vezi sa zaštitom
održivog razvoja i životne sredine, prvenstveno je za AGENDU 21 vezana. Tokom 1992.godine
je usvojen ovaj dokument od strane vlade 182 države na Konferenciji Ujedinjenih nacija o
životnoj sredini i razvoju, odnosno na Zemljaskom samitu koji je održavan u Rio de Žaneiru. U
samoj Agendi 21 je istaknuto sledeće: „Ujedinjavanjem ekonomskih i ekoloških interesa, kao i
njihovim većim poštovanjem, možemo da uspemo u samom nastojanju da pokrijemo najvažnije
potrebe svih ljudi koji žive na samoj planeti, zatim da ostvarimo bolju zaštitu ekoloških sistema,
da osiguramo svetliju i bolju budućnost. Nijedna nacija samostalno ne može ovo da ostvari, nego
samo u jednom globalnom partnerstvu koje je usmereno prema samom održivom razvoju“
[Slavković, 2015, str. 96].
3
Program za zaštitu životne sredine UN (United Nations Environment Programme –
UNEP) i Svetska turistička agencija, specifikovali su kao relevantne naredne ciljeve koji su
vezani za sam održivi razvoj [Vitić – Ćetković, Jovanović, Krstić, 2012, str. 52]:
Ostvarivanje prosperiteta lokalne zajednice;
Obezbeđenje ekonomske opravdanosti;
Obezbeđenje socijalne pravičnosti;
Vođenje kvalitetne politike zapošljavanja;
Kontrola delovanja lokalne zajednice;
Zadovoljenje zahteva posetilaca;
Efikasnost upotrebe resursa i zaštita životne sredine;
Očuvanje biološke raznovrsnosti, kulturnog bogastva i fizičkog integriteta.
Drugim rečima, održivi turizam se prvenstveno bazira na uspostavljanju ravnoteže
između očuvanja životne sredine i privlačenja samih turista.
2.1. Razvoj održivog turizma i očuvanje životne sredine
Turizam predstavlja izuzetno bitan ekološki, ekonomski i socijalni faktor, kako na
lokalnom, tako i na svetskom nivou. Tokom 2013. godine, broj stranih turista u svetu je dostigao
više od milijardu, što je za skoro 50 miliona više nego što je to bio slučaj tokom 2012. godine.
Navedeni podaci se prvenstveno odnose samo na međunarodni turizam – u velikom broju država,
broj domaćih turista je dosta veći od inostranih. Zadnje prognoze i tendencije govore, da se u
novom smeru kreće sam turizam. Ako se uporedi sa nekim tradicionalnim oblicima, na svetskom
tržištu sve više raste interesovanje za gotovo sve oblike turizma koji se na održivim osnovama
razvijaju. Pored toga što sve ovo može povoljno da se odrazi na ekonomsko – socijalni progres,
ali i na borbu sa siromaštvom, ono će da utiče i na ekološki ambijent u regionima u kojima se do
tada sam turizam nije razvijao. Sama Deklaracija o turizmu predviđa da „zaštita životne sredine
treba da odoli pritiscima lica ili organizacija koje su preokupirane samo ličnim bogaćenjem ili
komercijalnim uspehom“. Sredina uglavnom predstavlja konvekcionalni izaz za skup okolnosti i
objekata, okolinu pod kojima se razvija i nastaje određena pojava ili biće [Slavković, 2015, str.
97].
Nezavisnost, kao i potpuno razgraničavanje između društvene i prirodne sredine nikada
nije ni postojalo. U moderno vreme, posebno zbog tehnološkog razvoja i povezanosti
komunikacija, intenzivnog industrijskog razvoja, granica koja je prisutna između nji počinje
polako da se gubi i da se formira jedinstvena životna sredina u kojoj se čovek konstantno kreće i
sa drugim delovima višestruko spaja [Slavković, 2015, str. 97].
