UVOD
Počeci razvoja psihologije deteta
Na formiranje psihologije deteta uticale su mnoge nauke:
filozofiija, pedagogija, biologija (naročito teorija evolucije), fiziologija,
zoopsihologija, opšta i pedagoška psihologija, kao i neke psihološke
škole.
Mnogi filozofi antičke Grčke stvorili su sisteme vaspitanja u koje
ukljucuju i shvatanja o razvoju deteta i njegovim osobinama. Platon
govori da idealna država treba da ima staleža (pored robova koji su
potpuno bespravni) a to su: filozofi, vojnici i zanatlije, sa
zemljoradnicima. Mladići iz dveju viših klasa koji do dvadesete godine
ne pokazu sklonost za umni rad postaju vojnici. Oni koji se dobro
pokažu u umnom radu, školuju se do 35. godine i postaju upravljači
države – filozofi. Platon je primetio individualne razlike u
sposobnostima za mišljenje kod mladih ljudi, pa je preporučivao da se te
razlike iskoriste pri odredjivanju poziva.
Aristotel je napravio periodizaciju razvoja deteta koja sadrži tri
perioda:
1. prvi traje do 7. godine
2. drugi traje od 7. godine do puberteta
3. treci traje od puberteta do 21. godine
On se interesovao i za razvoj pre rodjenja, a jedan deo svog učenja
posvetio je pubertetu.
Grčki filozofi interesovali su se za razvoj deteta isključivo iz
praktičnih razloga. Svoja učenja o detetu stvarali su na osnovu
razmišljanja i ličnih utisaka, a ne na osnovu sistematskog proučavanja
deteta. Tek mnogo kasnije, pored praktičnih i pedagoških, javiće se i
čisto teorijska interesovanja.
Srednji vek učio je da je dete po prirodi rdjavo. Ono se radja sa
praroditeljskim grehom. Cilj vaspitanja je bilo spasiti dete od tog greha.
Telo treba mučiti da bi se spasila duša. Spas se može postići strogom
disciplinom, samoodricanjem. Deca su tretirana kao mali ljudi, a svi
njihovi postupci su ocenjivani kao postupci odraslih. Na njihove ispade
1
gledalo se kao na manifestaciju greške prirode koju treba gušiti i zato su
deca strogo kaznjavana.
Epoha renesanse je donela humaniji stav prema detetu. Ono je
dobilo svoja prava u društvu. Na njega se nije više gledalo kao na
čoveka u malome, nego kao na biće koje se kvalitativno razlikuje od
odraslog čoveka. U 18. veku, Jan Amos Komenski je polazio od toga da
se dete razlikuje od odraslog čoveka, pa detetu treba prilaziti drugačije u
vaspitanju nego odraslima. Njegov razvoj teče u stupnjevima. Uvidevši
da dete najpre shvata konkretne, pa tek onda apstraktne pojmove,
Komeski je za decu napisao “Svet u slikama”, knjigu koja podseća na
današnji bukvar ili rečnik u slikama. Ova shvatanja se i danas
prihvataju. Žan Žak Ruso govori da je dete čisto i neiskvareno i da se
kvari kroz kontakte sa odraslima. Ako je čovek rdjav, krivi su sredina i
vaspitanje jer nisu dozvolili da se u njemu ispolji sve što mu je priroda
dodelila.
Mislioci i pedagozi 18. i 19. veka stvarali su teorije u kojima su na
razne nacine razvijali ideju da dete treba razumeti i poštovati njegovu
prirodu. Filozofija i pedagogija su samo pripremile teren za pojavu nove
nauke i za empirijska ispitivanja deteta.
Periodizacija dečijeg duševnog razvoja
U savremenoj razvojnoj psihologiji ima više pokušaja
periodizacije duševnog razvoja. One su pravljene na osnovu organskih
ili psiholoških oblika deteta, ili na osnovu pedagoških principa.
1949. godine Vilard Olson (Willard Olson) američki psiholog,
izložio je svoju periodizaciju i dao nazive pojedinim periodima,
odredjujući približan uzrast koji se odnosi na te periode:
1. Alternativni period – od 0 do 230 ili 300 dana
a.) ovum – od 0 do 2 nedelje
b.) embrio – od 2 nedelje do 10 nedelja
c.) fetus – od 10 nedelja do rodjenja
2. Rodjenje – prosečno 280 dana do začeća
3. Novorodjenče – prve dve nedelje postnatalnog života
4. Odojče – prva godina života
2
