САДРЖАЈ:

УВОД

1. ПРАВО ЕУ

2. ПОЈАМ ИЗВОРА ПРАВА ЕУ

3. ИЗВОРИ ПРАВА ЕУ

3.1. Примарни извори

3.1.1. Споразум између држава чланица (оснивачки уговори 7
3.1.2. Конвенције

3.2. Секундарни извори

3.2.1. Регулативе

3.2.2. Директиве

3.2.3. Одлуке

3.2.4. Препоруке

3.3. Општа правна начела

4. СУД ПРАВДЕ ЕУ

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Европска уније је регионална интеграција, и субјект међународног јавног права, коај има
сопствене органе преко којих изражава своју вољу и у границама дефинисаним Уговором
о оснивању ЕУ, Уговором о функционисању ЕУ и Уговор о ЕУРАТОМ-у (Оснивачки
уговори), усваја правна правила која непосредно обавезују државе чланице. Такође, у
зависности од врсте извора права Европске уније, акти органиа ЕУ стварају посредно
(преко националних прописа) или непосредно (путем непосредне примене ЕУ прописа)
права и обавезе и физичка лица.

Под изратом право ЕУ се подразумева укупност свих прописа ЕУ, судска пракса и општа
правна начела. Прописи ЕУ се деле на примарно и секундарно законодавство,
међународне уговоре и правне прописе и акте који се усвајају на основу њих. Примарно
законодавство чине Оснивачки уговори, укључујући све припадајуће протоколе, прилоге и
декларације, уговори којим се мењају Оснивачки уговори, као и уговори о приступању
појединачне државе чланице са свим припадајућим протоколима, прилозима и
декларацијама.

Секундарно законодавство подразумева прописе и друге акте које усвајају органи ЕУ у
складу са овлашћенима пренетим примарним законодавством. Пре свега су директиве,
уредбе и одлуке које се усвајају на основу овлашћења из Уговора о функционисању ЕУ, и
одлике   и   оквирене   одлуке   које   се   усвајају   на   основу   Уговора   о   оснивању   ЕУ.   Под
међународним уговорима као прописима ЕУ подразумевају се уговори који обавезују ЕУ
и њене државе чланице, или уговоре које држава чланица закључује са другим државама
како би спровела обавезе које произилазе из примарног законодавства. Судска пракса се
односи на одлуке Суда правде ЕУ и Суда прве истанце који су као судска власт надлежни
за тумачењеправа ЕУ. Општа правна начела су начела пшризната путем судске праксе која
обавезују органе ЕУ и државе чланице када примењују право ЕУ, као што су, пре свега,
сва људска права и основне слободе и начела развијена кроз идеју владавине права (нпр.
Начело   правне   сигурности,   начело   заштите   легитимних   очекивања,   начело
пропорционалности   итд.).   Споразум   о   стабилизацији   и   придруживању   и   Прелазни
трговински споразум такође представљају изворе права ЕУ.

Уговорна   је   обавеза   држава   чланица   да   непосредно   путем   својих   органа   спроводи   и
примењује  правила  и  прописе ЕУ,  односно  да  обезбеди  судску  заштиту  права  која та
правила   и   прописи   установљавају,   и

∕

или да посредно путем усвајања националних

прописа обезбеде остваривање права и циљева које ти прописи одређују. Да ли ће у
питању бити непосредна примена прописа ЕУ или посредна путем преношења циљева
прописа ЕУ у правни поредак државе чланице, зависи од врсте извора права ЕУ.

Битна   карактеристика   права   Евроспке   уније   је   у   томе   што   оно   производи   непосредна
правна дејства у унутрашњим правима држава. Да би се то постигло није потребно од
стране држава да доности посебне правне прописе. Тај став је Суд правде изразио у својој
пресуду у случају  Costa/Enel у коме каже да »уговор о Европској Економској заједници
ствара   сопствени   правни   поредак,   интегрисан   у   пране   система   држава   чланица,   од
тренутка ступања на снагу Уговора који је обавезујући за њихове правосудне органе«

Директни ефекат (дејство) означава ону врсту правног дејства Права евроспке уније на
основу којег се унијска норма директно интегрише у унутрашњи правни поредак држава
чланица. Дикетни ефекат односно дејство значи да унијска норма производи директна
права и обавезе на које се појединац може позвати у поступцима пред националним
судом.

Значај   овог   питања   наглашава   се   из   разлога   могућности   настајања   конфликта   у
ситуацијама када је имплементација права ЕУ у национално право погрешна, непотпуна
или садржи извесне одлуке не сагласне духу ЕУ. Очигледно да се у овим ситуацијама
национални   суд   мора   руковити   фактом   да   право   ЕУ   има   примат   и   следити   га   и
примењивати. Врло често, тим путем се не избегава конфликтна ситуација. Стога је од
највеће важности питање квалитета примене принципа директног дејства. Нема сасвим
јасне одредбе која би указивала на начин како се примењује овај принцип. Делимично то
индицира члан 249 који каже да се то дејство односи само на уредбе. Пракса Суда указује
да   се   директно   дејство   не   може   опозвати   у   случајевима   који   се   односе   на   слободно
кретање   роба   и   лица,   право   конкуренције   и   дискриминацију   поводом   пола,   расе   или
националности.

Да би неко правило могло имати директно дејство мора да буде сасвим јасно и прецизно и
да не оставља дискрециону могућмост за различита тумачења државама чланицама и
институцијама ЕУ. Квалитативно различитно дејство постоји у зависности од тога да ли се
норма односи само на релације појединца и органа власти што је вертикални директни
ефекат или се односи и на релације између појединаца што је хоризантални директни
ефекат односно дејство.

Case Costa/Enel6/64 (1964) ECR 585

2. ПОЈАМ ИЗВОРА ПРАВА

Најзначајнија је класификације на

опште

појединачне правне акте

. Опђти се сматрају

изворима појединачних, јер они настају на основу њих или као њихова конкретизација. За
изворе права налазимјо код усвајања прва идеје, који право дели на писано и неписано. У
историји право има различита значења.

Израз извор права најпре је тумачен као извор који инспирише. Тако су за

Code civile

то

били рационалистичка филозофија природног права, римско и обичајно право. Дакле,
извор права као извор и инспирација. Друго, по социлогији права извор права упућује на
друштвене тј, економске чиониоце. Извор права има значење и за општу правну науку, па
се за изворе сматрају: закони обичаји, правна наука и слично.

Англосаксонски и континентални тип правног система разликују се по изворима права, а
манифестују се по врстама и у самом изразу. У англоамеричкој литератури под изворима
се подразумева сазнање о праву. Извори су заправо књиге и други списи, људски
извештају, збирке закона, скраћене верзијр, case lawм административни извештаји,
уговори, студије итд.

У нашој теорији

доста је писаца указало на различита значења израра извора права.

Тарановски сматра да приликом ове синтагме треба разликовати изворе за сазнање права,
изворе права у материјалном смислу и изворе права у формалном смислу. Под изворима
сазнања Тараносвки подразумева изворе у којима говори историјска наука. Извор права у
материјалном смислу се појављује као субјективна правна свест по Тарановском, а извори
у формалном смислу су правнички термини за означавање спољних чињеница које

₺

изазива позитивација права , тј.његовој обавезност.

₺

У савременој правној теорији извори права се придају најчешће два значења. Само у
јендом од њих означава се општи правни акт. Прво је значење материјални извор права.
Извор права представља чињеницу из које настаје право. Формални извор права значи у
ком својству се изражава општи правни акт помоћу кога се изражава материјални извор
права.

Шта је материјални извор права?

Многобројна теоријска становништва око тога постоје. Једни сматрају да је то узрок који
изазива стварање права. Други да је то комплексније од првог: материјални извор чине
снажна и социјална и друштвена компонента чије дејство проузрокује стварање права. Пре

Р. Лукић, оп.цит.,стр. 22-29.,, Г. Вукадиновић, оп.цит., стр. 118-119., С.Благојевић, оп.цит., стр 94-95