ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Уставно право
Тема: Врховни касацони суд
Предметни наставници:
Студент:
Драган Батавељић
Далиборка Дугалић 131/2016
Јелена Вучковић
Крагујевац, април, 2016
.
1. СУДОВИ, СУДСКА ВЛАСТ И СУДСКА НАДЛЕЖНОСТ
Да би се говорило о судовима, судској власти и судској надлжености, потребно је
пре свега поћи од основне претпоставке Устава, а то је владавина права која почива на
неотуђивим људским правима. Владавина права се остварује слободним и непосредним
изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном
судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.
1
1.1. Судови- појмовно одређење и историјат настанка првих судова у Србији
Судови су државни органи, самостални и независни у свом раду. Суде на основу
Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, и на основу
општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора.
Нарочито судовима, од свих државних органа, Устав је одредио да су при
ограничавању људских и мањинских права, дужни да воде рачуна о суштини права које се
ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу
ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења
постигне мањим ограничењем права.
Први судови у Србији били су тековина Првог српског устанка и Карађорђа. Међу
историчарима и правницима спорни су датум и место њиховог настанка. Једни тврде да су
први судови, магистрати, основани крајем априла 1804.године, на основу одлуке
скупштине у Остружници. Народне старешине су предлагале Карађорђу честите судије из
својих нахија, који су тада изабрани.
Други, међу којима је најзначајнији прота Матеја Ненадовић, тврде да се избор
првих судија догодио се на скупштини Ваљевске нахије, 5. маја 1804. године, када је
основан Суд нахије ваљевске. Суд је радио у колибама у Кличевцу код Ваљева, по
упутствима о раду званим „Пунктације“, познатијим у правној литератури као „Законик
проте Матеје Ненадовића“.
Године 1805. је установљен највиши земаљски суд под називом Синод, који је
претеча Правитељствујушћег Совјета Сербског, касније Сената или Совјета народног
Сербског. Совјет је са врховним вождом Карађорђем делио управну и судску власт. Убрзо
је у ослобођеном Пашалуку започето оснивање нахијских судова.
Тадашњу мрежу судова су чинили првостепени „сеоски“, другостепени
„кнежински“ и трећестепени „нахијски“ судови. Судило се за најчешће за отмицу девојке,
по водом деобе задруга, крађа, породичних ствари и наслеђивања.
1
Устав Републике Србије, „Службени гласник Републике Србије“, број 98/2006
После Другог српског устанка, судски систем је био мешовити, турско-српски, који
је захваљујући изузетним дипломатским способностима кнеза Милоша, званично
раздвојен 1820. године, када је за Србе формиран „Суд обшћенародни сербски“ у
Крагујевцу а Турцима су наставили да суде тзв.муселими.
Убрзо су формирани и нахијски судови - први у Пожаревцу 1821, а затим до
1826.године и у Чачку, Јагодини, Смедереву, Ваљеву и Шапцу, Свилајнцу, Ужицу и
Крагујевцу. Основане су и Народне канцеларије: у Београду (Велики народни суд у
Београду), чији је председник био прота Матеја Ненадовић, и у Крагујевцу, у којима је
суђено Србима «за веће кривице»..
Иако је Обшћенародни суд имао судску власт, последња инстанца био је кнез, па је
и даље, поред привидне самосталности суда, имао сву власт у својим рукама.
Кнез Милош је 1825.донео прва упутства за рад магистрата-нахијских судова, под
називом „Настављеније“, а затим и Пословник, па Едикт за чланове магистрата, и најзад
Уредбу о раду магистрата 1835.године, покушавајући тиме да нормативно уреди начин
рада судова.
Резултати суђења били су видљиви врло рано. Знатно су умањени насилништво и
хајдучија, спречаване су скитње и беспосличења, сачињени су спискови становништва и
уведен порески систем. Иако је многе буне кнез Милош крваво угушио, неке је спречавао
пријатељским споразумима и опростима, после чега је то потврђивано на служби божијој,
у цркви. Многи путописци с почетка владавине кнеза Милоша описују Србију као сређену
и сигурну земљу за сваког путника. У њу је Европа већ била закорачила, а Србија била
отворила врата свему што је погодовало њеном напретку.
Сретњским уставом из 1835.године, либералним за то време, изричито су одвојене
три гране власти: „законодавна, законоизвршитељна и судејска“. Прве две вршили су кнез
и Совјет државни, који је основан као орган састављен од народних старешина, поводом
којег су настали и први закони у Србији.
Судска власт требало је да буде тростепена и самостална. До успостављања судова
у сва три степена, судску власт су вршили: првостепени окружни судови, Велики суд као
апелација и Совјет државни као трећи степен. Оваква улога Совјета је, наравно,
ограничавала судску власт, али је и поред тога тај устав знатно унапредио судство.
Устав је значајан по томе што формално-правно уводи судијску независност:
„Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни од кога у Србији до од законика српског;
никаква ни већа ни мања власт у Србији нема права одвратити га од тога или заповедати
му да другојачије суди него што му закони прописују“.
