ФАКУЛТЕТ ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ И ЗАШТИТУ
БАЊА ЛУКА
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕВЕНЦИЈА КРИМИНАЛИТЕТА
Тема: Врсте превенције криминалитетa
Бања Лука, мај, 2017. година
5
1. КРИМИНАЛИТЕТ
„Криминалитет као друштвена појава подразумијева укупност кривичних дјела
на одређеном простору за одређено вријеме. Криминалитет је историјска категорија,
јер за сада није познато ни једно друштво нити одређени период у његовом развоју без
криминалитета.Са развојем друштва мијењале су се само форме и облици његовог
испољавања, па се у том смислу може говорити о разликама и карактеристикама
везаним за криминалитет одређеног простора или времена. У том погледу треба имати
у виду низ фактора који на то могу да утичу, као што је култура, традиција, идеологија,
религија, социјални економски и други услови, географско – климатски фактори,
оданост једног народа владавини права и поштовању његових норми, његова
просвијећеност и цивилизованост, правни и друштвени систем у једној државној
заједници и др.“
1
Премда се одбацује појам природног криминалитета о којем је говорио
Гарофало, ипак постоји нешто релативно константно у криминалитету, рекло би се
један његов дио је универзалан јер постоји у свим друштвима независно од околности
и погледа законодавца. Свуда се од напада штите највриједнија добра човјека и
друштва као што је човјеков живот, тијело, имовина, безбједност државе итд. Разлика
се састоји само у начину и обиму заштите тих вриједности. Стога, криминологија мора
полазити од правом одређеног људског понашања као најпоузданијег критеријума у
изучавању криминалитета.
С правом се истиче да криминалитет има два лица: као тоталитет делинквенције
и као појединачни акт и за потпуно разумијевање овог феномена потребно је упознати
обије ове димензије. Криминалитет је појава која је у савременом и правно уређеном
друштву одређена правом. Свака цивилизована држава у свом законодавству одређује
обим и димензије забрањених понашања, квантитативну и квалитативну димензију
криминализације.
Најтежа врста кажњивих радњи су кривична дјела, мање тешка су прекршаји, а посебан
вид кажњиве радње код нас су преступи.
1
Марковић, И.:
Основи криминологије
, ВШУП, Бања Лука, 2007. год. стр.16.
6
1. 1. Појавни облици криминалитета
„Криминалитет, као негативна друштвена појава, има веома различите форме
испољавања, које се међусобно разликују по многим критеријумима. Често између
различитих појавних облика криминалитета, једина заједничка тачка јесте чињеница да
се ради о понашању које је инкримисано. Таква ситуација усложњава проблем
утврђивања обима, структуре и структуралних промјена и динамике криминалитета,
којим се бави криманална феноменологија. Велики број криминолога, али и других
аутора покушавао је утврдити заједничка обиљежја криминалног испољавања, на
основу чега би могли извршити класификацију криминалитета. При томе су полазили
од различитих заједничких обиљежја тако да савремена криминолошка литература
садржи већи број класификација или подјела појавних облика криминалитета и
њихових учинилаца.“
2
Тако нпр. италијански теоретичар Понти предлаже неколико врста класификација, тј.
законску, друштвено – амбијенталну, клиничку и психолошко – мотивациону. Законска
класификација полази од кривичног закона и њиме извршене подјеле кривичних дјела
и учинилаца. На основу ове класификације кривична дјела се дијеле према примарном
објекту заштите, нпр. кривична дјела против живота тијела, кривична дјела против
полног интегритета и сл., а учиниоци кривичних дјела могу се подијелити на
пунољетне и малољетне извршиоце, односно урачунљиве, неурачунљиве или битно
смањено урачунљиве.
Друштвено – амбијентална подјела појавних облика кривичних дјела полази од
претпоставке да средина у којој се дјело врши битно утиче на карактеристике дјела и
учиниоца. У оквиру ове подјеле Понти прави разлику између кривичних дјела у
зависности од типа поткултуре у којој се дјело врши, привредног амбијента,
политичког окружења и породичне средине. Клиничка класификација се заснива на
критеријуму нормалности или ненормалности преступника у судско – медицинском,
психолошком и социјалном смислу. И најзад, психолошко – мотивациона
класификација полази од основног мотива који утиче на вршење злочина, и у том
смислу посебно истиче мотив користољубља, сексуално задовољство, агресивност,
страст, идеологију, игру, забаву и мржњу. Посебно се наглашава значај мржње као
2
Марковић, И.:
Основи криминологије
, ВШУП, Бања Лука, 2007. год. стр. 201.
