S A D R Ž A J
1. UVOD..........................................................................................................................................1
2. TRANZICIONA KRIZA – CIKLIČNI ILI STRUKTURNI FENOMEN, ILI NEŠTO
TREĆE?..................................................................................................................................... 3
3. UZROCI TRANZICIONE KRIZE..........................................................................................7
3.1. Ima li istorijskih analogija s tranzicionom krizom?........................................................9
3.2. Šta je alternativa?............................................................................................................. 10
4. ZAKLJUČAK..........................................................................................................................14
5. LITERATURA.........................................................................................................................15
2
1. UVOD
Rušenje Berlinskog zida 1989. i završetak hladnog rata doveli su zemlje istoka i jugoistoka
Evrope pred fundamentalno pitanje: kako napraviti prelaz s tzv. kolektivne (ili planske), koja ih
je do tada uglavnom karakterisala, na tržišnu privredu. Ono što se nazivalo komunizmom urušilo
se (ili je bilo nasilno srušeno) a gotovih recepata za izgradnju tržišnih institucija i tržišne
privrede nije bilo, ili su, kao što je bio slučaj s jugoslovenskim iskustvom od početka pedesetih,
jednostavno prećutkivani. U nedostatku sopstvenih strategija, ili pak iz nekih drugih razloga, te
zemlje su, manje ili više voljno, prihvatile inostrane eksperte i recepte koje su im propisale
međunarodne finansijske institucije na čelu s Međunarodnim monetarnim fondom. Kakvi su to
bili eksperti i do čega je sve to dovelo, uglavnom je poznato i više puta opisivano. Za mnoge
istraživače ostaće tajna zašto, na primer, ruske vlasti nisu htele da angažuju poznatog američkog
ekonomistu ruskog porekla V. Leontjeva, iako je on govorio da je spreman da pomogne potpuno
besplatno ako ga vlasti nove demokratske Rusije pozovu. To se, međutim, nije desilo: Rusija je
izabrala DŽ. Saksa, i pored toga što je, recimo, upravo Leontjev nepunu deceniju pre toga (1984)
za zasluge u izvođenju iz krize japanske privrede odlikovan japanskim ordenom Izlazećeg
Sunca.
Preporuke o kojima je reč bile su, prvobitno, „geografski i istorijski specifične“, namenjene
rešavanju problema zemalja Latinske Amerike, a kasnije su prihvaćene kao „opšta mudrost za
politike razvoja i rasta“. Ti recepti (izvorno – deset preporuka ili deset reformskih politika)
postali su poznati kao Vašingtonski konsenzus, prema terminu koji je skovao DŽ. Vilijamson,
nazvavši ih tako u radu pripremljenom za konferenciju koju je 1989. organizovao Institut za
međunarodnu ekonomiju (Institute for International Economics). Na konferenciji su učestvovali
predstavnici deset latinoameričkih zemalja čije je probleme dugova trebalo razmatrati tom
prilikom. Oni su se u osnovi svodili, kako se često ističe, na tri ključna momenta: privatizacija,
deregulacija i makroekonomska stabilizacija. Reformatori u tim zemljama, kao i njihovi
savetodavci, isticali su da će taj prelaz doneti privremenu krizu, a da će se zatim, vrlo brzo,
privrede tih zemalja oporaviti, i da će njihova nova svojinska struktura obezbediti brzo
nadoknađivanje privremenog pada a zatim i brzi rast i približavanje razvijenim zemljama.
Slika 1. Indeksi BDP bivših jugoslovenskih republika, 1989=100
Izvor: Podaci nacionalnih statistika za 2009. godinu.
4
2. TRANZICIONA KRIZA – CIKLIČNI ILI STRUKTURNI FENOMEN, ILI
NEŠTO TREĆE?
Rezultati postignuti tokom dve decenije tranzicije nisu nimalo ohrabrujući i ne mogu dobiti iole
dobru ocenu. Umesto obećanog prosperiteta, ako je on uopšte i bio cilj promena, u većini
tranzicionih zemalja zabeležen je veliki i dugotrajan pad bruto domaćeg proizvoda, industrijske
proizvodnje i životnog standarda, neretko veći nego što je bio pad zabeležen tokom godina
Drugog svetskog rata, što je posebno bilo dramatično u Rusiji. Naravno, ni Srbija, odnosno
zemlje nastale iz bivše SFRJ, nije izuzetak (videti sliku 1). Čak ni Slovenija, koja je poseban
slučaj, s obzirom na to da nije htela da primenjuje preporuke MMF-a i drugih savetodavaca,
nema nekog posebnog razloga za zadovoljstvo. Srbija je, sa „zaostatkom“ za 1989. od skoro
30%, blizu Ukrajini i Moldaviji, čiji je pad između 40% i 50%.
Slika 2. Obim industrijske proizvodnje Rusije i Srbije (1990=100)
Izvor: Za Srbiju Republički zavod za statistiku, za Rusiju preračunato na osnovu podataka
FSGS.
Pri tome, najveći „gubitnik” i u Rusiji i u Srbiji, i ne samo u njima, bila je industrija (videti sliku 2). U
Srbiji industrijska proizvodnja se u 2009. nalazi na nivou od tek 45% od ostvarene u 1990. Mnoge grane
drastično su smanjile proizvodnju, a neki sektori praktično su ugašeni. Pošto je industrija nosilac
tehničkog progresa, pokretač privrednog rasta i stvaralac sinergijskih efekata u ukupnoj privredi, ova slika
njenog „razvoja” u protekle dve decenije dovoljna je da se celom periodu da izrazito negativna ocena.
U većini tranzicionih zemalja ekonomska kriza bila je praćena i drugim negativnim posledicama, kao što
je recimo velika demografska kriza – opadanje broja stanovnika, pre svega u Rusiji, ali i u drugim
zemljama, širenje bolesti, opadanje fertiliteta, porast mortaliteta. Stakler i koautori čak su istakli i testirali
hipotezu da je upravo masovna privatizacija uzrok rasta smrtnosti u postkomunističkim zemljama (videti
sliku 3, kao i odgovarajuću sliku 4 za Srbiju). Svakako, potrebno je istaći da je UNICEF još za nepotpunu
prvu deceniju tranzicije (period 1990–1999) procenio 3.256.000 „suvišnih“ smrti u zemljama u tranziciji
(i to bez Bosne i Hercegovine za ceo period, Gruzije za 1993, Tadžikistana za period 1996–1999, i SR
Jugoslavije za 1999). Cela ova problematika, naravno, zahteva dodatna posebna istraživanja, koja očito
nedostaju, bar kad smo mi u pitanju.
5
Slika 3. Natalitet i mortalitet stanovništva Rusije 1970–2009. (broj rođenih i umrlih na 1.000
stanovnika)
Izvor: Do 2004. preuzeto iz S.A. Batčikov i S.G. Kara-Murza, Neoliberalьnaя reforma v Rossii, Gavana,
2006, str. 38, dopunjeno zvaničnim statističkim podacima, Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki
Dubinu demografske krize u obe pomenute zemlje (Rusija i Srbija) verovatno najbolje ilustruje
pojava nazvana
Ruski krst
, koja je prvi put registrovana u 1992. u Rusiji: krive dinamike rađanja
i smrtnosti presekle su se. Kao što se vidi, isto se desilo i u Srbiji, s tim što u Srbiji nije tako
jasna tendencija približavanja i ponovnog presecanja ovih krivih, koja se jasno vidi u slučaju
Rusije.
Uz sve navedeno, tranzicija je rezultovala ogromnim socijalnim troškovima izraženim u porastu
siromaštva, opadanju zaposlenosti i porastu nezaposlenosti, povećanoj nejednakosti, pogoršanju
javnih usluga i polarizaciji njihovog pružanja, kriminalu, rastu korupcije i najzad oružanim
konfliktima. Konačno, kao vrlo značajno treba istaći ogromno zaduživanje zemalja u tranziciji,
iako, kao što je poznato, to nije isključivo njihova „privilegija“. Do zaduživanja u zemljama u
tranziciji došlo je i pored velikih prihoda ostvarenih privatizacijom, čemu u našem slučaju treba
dodati i veliki transfer doznaka naših ljudi koji rade u zapadnoevropskim i drugim zemljama.
Procene priliva po svim tim osnovima (privatizacija, strane direktne investicije, doznake)
razlikuju se, i kreću se na nivou od nekoliko desetina milijardi dolara – 30, pa čak do 70
milijardi, i to samo za period od 2000. godine. U svakom slučaju, taj ogromni priliv sredstava
nije iskorišćen proizvodno, pa čak ne ni za poboljšanje (tragično) zaostale infrastrukture, već se
prelio u potrošnju, naravno iz uvoza, s obzirom na to da je domaća proizvodnja u stanju u
kakvom je.
Zanimljivo je da se za enorman rast potrošnje iz uvoza gotovo jednoglasno osuđuje (apresirani)
kurs dinara u odnosu na evro, odnosno i druge valute, a ne liberalizacija spoljnotrgovinskih
tokova koja je tako nekritički i brzo sprovedena početkom ove decenije, u skladu sa zahtevima
koji proističu iz Vašingtonskog konsenzusa. Shodno ovoj argumentaciji, apresirani kurs navodno
destimuliše izvoz i stimuliše uvoz. Obe strane argumentacije, međutim, stoje na prilično
klimavim nogama: kad je reč o uvozu, pored pomenute liberalizacije treba skrenuti pažnju i na
pitanje odakle potiču pare kojima se kupuju devize da bi se realizovao uvoz, a kada je reč o
izvozu, stvari treba postaviti i obrazložiti malo detaljnije, pošto je to postalo omiljeno mesto
kritičara (ili „kritičara“) aktuelne ekonomske i razvojne politike.
