1
Sadržaj:
Uvod …………………………………..……………………………………….………… 2
1. Pojam i značaj komunikacije ……………………………………………….……….. 3
2. Proces komunikacije ………………………………………………………………… 5
3. Vrste komunikacije ………………………………………………………………….. 7
3.1.
Verbalna komunikacija
…………………………….…………………………… 8
3.1.1. Usmena komunikacija …………………………………………………... 8
3.1.2. Pismena komunikacija …………………………………………………... 9
3.2.
Neverbalna komunikacija
………………………………………………………. 9
3.3.
Vertikalna komunikacija
………………………………………………...…….. 11
3.3.1. Komunikacija prema dole ……………………………………………… 11
3.3.2. Komunikacija prema gore ……………………………………………… 12
3.4.
Horizontalna komunikacija
……………………………………………………. 13
4. Komunikacione mreže ………………………………………………………...……. 14
Zaključak ……………..…………………………………………………………...……. 16
Literatura ………………..…..………………………………………………………….. 17
2
Uvod
Ljudi su od početka svog postojanja imali potrebu za planiranjem, organizovanjem, vođenjem
i kontrolom. Egipatske piramide i Kineski zid predstavljaju primere velikih projekata iz
drevne prošlosti na kojima je bilo angažovano desetine hiljada ljudi. Egipatske piramide su
posebno interesantan primer zbog toga što je izgradnja samo jedne zahtevala angažovanje
više od 100.000 ljudi. Ko je bio taj koji je svakom radniku određivao šta treba da radi? Ko je
obezbeđivao potrebnu količinu materijala, odnosno kamenih blokova, kako bi radnici bili
zaposleni? Bez sumnje, u pitanju su menadžeri, bez obzira na to kako su se oni tada nazivali.
Neko je morao da planira šta će biti urađeno, da organizuje ljude i raspoređuje materijal, da
vodi i usmerava radnike i da vrši kontrolu ne bi li se sve odvijalo po planu. Još od tih, drevnih
dana, pa do danas menadžment spada u nauku koja će uvek morati da bude prisutna u
razvijenom društvu. To dokazuje i činjenica da su prvi pisani tragovi o menadžmentu upravo
bili vezani za upravljanje javnim radovima, određenim državnim ili vojnim, odnosno
crkvenim delatnostima.
Svrha ovog rada je shvatiti komunakaciju kao proces Vođenja i predočiti važnosti
komunikacije u poslovanju, što će nas još bolje upoznati sa temom. U savremenom svetu svi
smo, svakodnevno izloženi komunikaciji bez obzira na njen krajnji cilj.
Početkom ovog veka komunikacija doživljava revolucionarne promene koje su uslovljene
brzim prihvatanjem savremenih tehnoloških rešenja u oblikovanju i prenosu informacije
putem interaktivnih medija, posebno Interneta. Danas se ne komunicira isključivo rečima i
slikom (koji su dominirali klasičnim oblicima marketinške komunikacije) nego svi elementi
komunikacijskog miksa postaju deo integrisane komunikacije.
4
2
Banjanin M.: Komunikacioni dizajn poslovne korespondencije, Megatrend univerzitet, Beograd, 2002.
3
VSSP – V. Marinković, Uvod u biznis, Beograd 2008.
Ljudi kreiraju interne, mentalne mape realnosti bazirane na svom iskustvu. One često
predstavljaju ograničavajući faktor u komuniciranju. Značaj komunikacije u poslu je
izuzetan, jer uspeh pojedinca u životu zavisi od njegove sposobnosti da komunicira. Posao će
zahtevati od čoveka da piše email-ove, koristi telefon i bude efektivan u grupnim diskusijama
i na timskim sastancima. Što je na višem nivou osoba u organizacionoj hijerarhiji, više će
vremena provoditi u formalnim i neformalnim komunikacijama.
Život uglavnom zavisi od uspešne komunikacije. Preko komunikacije život dobija smisao,
društveni i lični značaj. Ljudska komunikacija se može posmatrati kao aktivnost, pošto su
ljudi sposobni da pokreću, podstiču, utiču na svet oko sebe i time stvaraju i dograđuju svet i
svoju okolinu. Komunikacija nije samo aktivnost, već i sredstvo da se izrazi neka misao.
Ljudske delatnosti i komunikativni odnosi utiču na kulturu. „Svaki kulturni model i svaki akt
društvenog ponašanja uključuje komunikaciju bilo u eksplicitnom bilo u implicitnom
smislu“.
4
Svrha komunikacije se može sagledati na:
Davanje instrukcija
- Odnosi se na komunikacije u vidu naređenja, koja se prenose sa
viših na niže nivoe u organizacionoj hijerarhiji, sa ciljem da se na tim nižim nivoima
izvrše određeni zadaci.
Integracija
- Konsolidaciona funkcija sa ciljem integracije aktivnosti razliĉitih
funkcija u organizaciji. Pomaže unifikaciji razliĉitih upravljačkih funkcija.
Informisanje
- Obaveštavanje pojedinaca ili grupa o konkretnom poslu ili o
korporacijskoj politici, procedurama i sl. Informacije kroz organizaciju mogu da teku
vertikalno, horizontalno ili dijagonalno.
Vrednovanje (evaluacija)
- Provera aktivnosti kojima je formirana neka ideja ili
procena vrednosti zadatka obavljenog komunikacijama. Time se utvrđuje doprinos
svakog pojedinca ili tima uspehu organizacije.
Usmeravanje
- Komunikacija daje smernice za vrhunsko rukovodstvo ili menadžere
na nižim nivoima. Svaki zaposleni radi bolje po uputstvima svojih nadređenih.
Uputstva mogu biti usmena ili pismena.
Obuka
- Primer za to je obuka iz zaštite na radu, kojom se povećava bezbednost
radnika i smanjuju troškovi.
Uticanje
- Za ostvarivanje uticaja na druge ili padanje pod njihov uticaj zahteva se
komunikacija. Osoba koja ima potencijal da utiče na druge ljude lako će ih ubediti. To
implicira obezbeđenje odziva koji govori o efektima komunikacije.
Izgradnja imidža
- Poslovni sistem ne može da funcioniše izolovano od društva, bez
ikakvih veza i međuzavisnosti sa njim. U okruženju se mora razvijati atmosfera dobre
volje i poverenja, što se postiže komunikacijom sa medijima – društvo mora biti
informisano o ciljevima, aktivnostima, rezultatima i društvenoj odgovornosti
preduzeća.
Orijentacija zaposlenih
- Upoznavanje novih zaposlenih sa saradnicima, programima,
politikom, pravilima, regulativom i kulturom organizacije u koju su došli.
5
4
http://www.grf.bg.ac.yu/mm/files/learnmat/88neverbalna_komunikacija_i_bonton_1-1.pdf
2. Proces komunikacije
U svakoj komunikaciji mora da postoji pošiljalac koji prenosi neku poruku i primalac kome
je poruka namenjena. Primalac reaguje na poruku pošiljaoca odzivom (povratnom
informacijom). Prenos pošiljaočevih ideja primaocu i primaočev odziv ili reakcija čine ciklus
komunikacije. Proces komunikacije počinje onda kad jedna osoba (pošiljalac) hoće da
prenese nekom (primaocu) neku činjenicu, ideju, mišljenje ili neku drugu informaciju, koji za
nju imaju određeni smisao. Sledeći korak je prevoženje (konvertovanje) poruke u jezik koji
izražava ideju. To znaĉi da poruka mora biti kodirana. Proces kodiranja zavisi od sadržaja
poruke, bliskosti pošiljaoca i primaoca i td. Po kodiranju poruke, ona se prenosi posredstvom
odgovarajućeg kanala ili medijuma. Kao kanali, u organizaciji se koriste sastanci, izveštaji,
memorandumi, pisma, e-mail, faks i telefonski pozivi. Po prijemu poruke primalac je
dekodira i uzvraća primaocu odzivom koji prestavlja potvrdu da li je poruka shvaćena
ispravno ili ne.
5
Osnovni elementi komunikacionog procesa su:
1) Pošiljalac (enkoder),
2) Primalac (dekoder),
3) Poruka (informacija),
4) Kanal (medijator),
5) Povratna informacija (feedback), i
6) Opažanje (percepcija).
Sl. 1: Elementi komunicionog procesa
5
Banjanin M.: Komunikacioni dizajn poslovne korespondencije, Megatrend univerzitet, Beograd, 2002
