Испитна питања из предмета
„Кривично процесно право, општи део“
Предметни професор:
Доц. др Јелена Матијашевић – Обрадовић
1. Појам кривичног процесног права
Кривично процесно шраво
може се посматрати на више начина.
Тако се о кпп-у може говорити као о
грани законодавства
, одн. грани позитивног права. КПП посматрано са овог
аспекта, има веома значајну улогу у друштву, јер је основни циљ мера које се предузимају у области кривичног
законодавства заштита државе од криминалитета. Заправо, кпп као грана законодавства свој највећи значај испољава у
репресивној борби против криминалитета, али и у превентивној борби против поремећених правних односа у друштву.
Са друге стране, о кпп-у може се говорити као о
науци
. КПП се са овог аспекта научно изучава, детаљно се анализирају
и уобличавају сви релевантни појмови, институти, начела кпп-а и сл.
У одређивању појма кпп-а разликују се три схватања.
Прво је схватање које се заснива на давању примата кривично-процесној радњи, која се схвата као реални феномен,
због чега се овај појам назива
реалистичким појмом
кпп-а.
Затим, ту је и схватање које се заснива на давању примата кривично-процесном односу, који се схвата као правни
феномен, те се овај појам назива
јуристичким појмом
кпп-а.
Трећа група схватања, заснива се на истовременом узимању у обзир и кривично-процесне рање и кривично-процесног
односа, због чега се овако одређен појам
назива реалистичко-јуристичким или мешовитим појмом
кпп-а.
Дефиниција кпп-а
према Бејатовићу:
КПП је систем правних прописа којима се одређују кривично-процесни субјекти и регулишу њихови кривично-
процесни односи који настају предузимањем кривично-процесних радњи, а све са циљем расветљења и решења
кривичне ствари као предмета и задатка КПП-а.
2. Основна обележја кривичног процесног права
Основна обележја КПП-а јесу: кривично-процесни
субјект,
кривично-процесни
однос,
кривично-процесна
радња, предмет
кпп-а и
задатак
кпп-а.
(1)
Кривично-процесни субјект
– је основно обејежје кпп-а, јер без овог обележја остварење задатка кривичног
процесног права не би било могуће.
С обзиром да у поступку постоје главне и споредне кривично-процесне функције, томе одговара подела
кривичнопроцесних субјеката на
главне
и
споредне.
Главне
кривично-процесне функције су: функција оптужбе, функција
одбране и функција суђења.
Сходно томе, три су главна кривично-процесна субјекта: овлашћени тужилац (носилац ф.оптужбе), окривљени
(носилац ф.одбране) и суд (носилац ф.суђења).
Споредни
кривично-процесни субјекти су: оштећени (као најважнији субјект), орган старатељства (у
поступцима према малолетницима) и правно или физичко лице коме треба изрећи меру одузимања имовинске користи
потекле из кривичног дела окривљеног.
Остала лица укључена у кривични поступак (законски заступници, сведоци, вештаци, тумачи...) не називају се
процесним субјектима, већ
учесницима
кривичног поступка.
(2)
Кривично-процесна радња
– се одређује као законом предвиђена и уређена делатност кривично-процесних
субјеката у кривичном поступку, а са циљем остваривања задатка кпп-а.
(3)
Кривично-процесни однос
– је основно обележје кпп-а које настаје између кривично-процесних субјеката;
заправо, он представља правно регулисани друштвени однос чијим се успостављањем остварује кривично-процесни
задатак.
(4)
Предмет кпп-а –
који по свом својству може бити главни и споредни.
Главни
предмет кпп-а је кривична ствар (causa criminalis), која се у кривичном поступку расветљава са циљем њеног
решавања.
(5)
Задатак кпп-а
– јесте расветљење и решење кривичне ствари, као главног предмета кпп-а, али и решавање питања
која спадају у споредни предмет кпп-а.
Испуњењу задатка кпп-а доприносе сви кривично-процесни субјекти, који врше кривично-процесне радње на које су
законом овлашћени, а у складу са својим функцијама.
3. Извори кривичног процесног права
Постоји више подела извора кпп-а.
Најзаступљенија подела извора кпп-а јесте подела на основне и допунске изворе.
а) Основни извори кпп-а су они законски прописи који обухватају највећи број норми које се односе на
кривични поступак.
Основни извор нашег кпп-а јесте Законик о кривичном поступку од 26. септембра 2011. године, а који је у целости
почео да се примењује тек 01. октобра 2013. године.
Овај Законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне
кривична санкција под условима које прописује КЗ, на основу законито спроведеног поступка.
б) Допунски извори кпп-а су они законски прописи који садрже одредбе које се тичу и кривичног поступка.
Ова група извора је бројна, а најзначајнији су они допунски извори који се односе на
кривични суд
(Закон о уређењу
судова, Закон о судијама, Закон о Високом савету судства),
јавног тужиоца
(Закон о јавном тужилаштву),
браниоца
(Закон о адвокатури).
Свакако, у ову групу извора спадају и одредбе Устава РС и одредбе Кривичног законика.
Поред ове поделе извора кпп-а, у теорији је заступљена још једна подела – на домаће (унутрашње) и на међународне
(спољашње) изворе кпп-а.
а) У унутрашње изворе спадају уставне одредбе, законски и подзаконски прописи. Судска пракса није извор
кпп-а, али је неоспорно дда пракса Виших судова има велики утицај на примену права од стране нижих судова. Исто
важи и за правну теорију (доктрину), која није извор али има велики значај за стварање нових норми кпп-а.
б) У међународне изворе спадају билатерални (двострани) и мултилатерални (вишестрани) међународни
уговори и општеприхваћена правила међународног права.
Међународни акти се не примењују директно, тек након ратификације они бивају имплементирани у националне
законске пропписе и могу се примењивати у нашем правном систему.
4. Тумачење кривичног процесног права
Тумачење
предстваља сложену интелектуалну делатност која се састоји из утврђивања истинитог, правог
значења правне норме. Пошто су правне норме, по правилу, изражене језиком (усмено или писмено), то тумачење
правних норми спада у тумачење помоћу језика.
Приликом тумачења правних норми треба имати у виду да ниједна норма нема потпуно тачно одређен смисао; оне тај
смисао стичу тек када се доведу у везу са другим нормама.
Приликом тумачења било које правне норме, па тако и норми кпп-а, полази се од општих правила тумачења. У
општа
правила тумачења
спадају:
језичко тумачење (утврђује се значење норме језичким правилима која су кодификована у науци о језику);
логичко тумачење (проверава се и утвђује значење норме применом правне логике);
систематско тумачење (утврђује се значење норме њеним повезивањем са другим нормама у правном претку);
историјско-правно тумачење (утврђује се значење норме тако што се испитује утицај различитих друштвених
околности на доношење правне норме);
циљно (телеолошко) тумачење (испитује се које и какве последице производе различита значења норме);
упоредно-правно (компаративно) тумачење (до правог значења норме долази се поређењем истих или
сличних норми).
Тумачење права
у ужем смислу
постоји када је непосредан предмет тумачења једна или неколико тесно повезаних
правних норми.
Тумачење
у ширем смислу
постоји када је непосредан предмет тумачења један или више скупова међусобно тесно
повезаних норми или цео правни систем.
Како право никад не може потпуно да обухвати живот који је увек сложенији и бржи од права, из тог несклада
настају
правне празнине.
Оне с емогу попуњавати применом два основна облика тумачења, то су: аналогија и
правило argumentum a contrario.
5. Границе примене (дејство, важење) кривичног процесног права
Поступци за изрицање мера безбедности;
Поступак за одузимање имовинске користи;
Поступак према малолетницима;
Поступак за кривична дела организованог криминала;
Поступак за ратне злочине.
(3)
Помоћни поступци
– доприносе решавању процесних питања од чијег правилног решења зависи успешан
ток и завршетак редовног кривичног поступка. Главна разлика између овог и претходне две врсте поступака јесте та
што се код помоћних поступака примењују одређени кривичноправни и кривичнопроцесни институти, тј. не долази
до решавања кривичне ствари.
Према Закону о кривичном поступку, помоћни поступци су:
Поступак за опозивање условне осуде;
Поступак за пуштање на условни отпуст;
Поступци за издавање потернице итд.
7. Развој кривичног процесног права и историјски преглед основних типова кривичних поступака
8. Структура кривичног поступка (врсте: првостепеног и другостепеног)
Уопштено се може рећи да је
кривични поступак
законом уређени ток остварења предмета кпп-а. законом
предвиђеном и уређеном делатношћу кривичнопроцесних субјеката.
Кривични поступак
је врста правног поступка који представља скуп радњи, које су овлашћене да предузимају
кривичнопроцесни субјекти и који тако остварују своје процесне функције, ради доношења одређених одлука суда.
Према Законико у кривичном поступку, постоје три врсте кривичних поступака, а то су:
(1) Редован (општи) кривични поступак – се спроводи за кривична дела за која је прописана казна затвора
преко 8 година.
(2) Посебни поступци – у којима се попут редовног кривичног поступка решава кривична ствар и доноси
одлука о делу, учиниоцу и санкцији. Посебни поступци су:
Скраћени кривични поступак
Рочиште за изрицање кривичне санкције
Посебне одредбе о изрицању судске опомене
Поступци за изрицање мера безбедности
Поступак за одузимање имовинске користи
Поступак према малолетницима
Поступак за кривична дела организованог криминала
Поступак за ратне злочине
(3) Помоћни поступци – доприносе решавању питања од чијег правилног решења зависи успешан ток и
завршетак редовног кривичног поступка.
Основна разлика између редовног и посебних поступака у односу на помоћне поступке јесте та што се код помоћних
поступака примењују одређени кривичноправни и кривичнопроцесни институти, тј. не долази до решавања кривичне
ствари.
Према ЗКП-у, помоћни поступци су:
Поступак за опоуовање условне осуде
Поступак за пуштање на условни отпуст
Поступци за издавање потернице или објаве
Поступци за преиначење одлуке о казни.
9.
Ток првостепеног поступка – фазе тужилачког поступка стр 43
10. Ток првостепеног поступка – фазе судског поступка
11. Ток другостепеног поступка
(ток поступка по редовним правним лековима – поступак по жалби против првостепене одлуке)
Припремни кривични поступак
Припремни кривични поступак се одвија и пред првостепеним судом и пред другостепеним судом.
Жалба се подноси суду који је изрекао првостепену пресуду, у довољном броју примерака за суд, противну
странку, браниоца и оштећеног. Председник већа првостепеног суда испитује испуњеност формалних услова
прихватљивости жалбе – благовременост, дозвољеност и потпуност жалбе.
Неблаговремену, недозвољену или неуредну жалбу председник већа првостепеног суда ће одбацити решењем.
Примерак жалбе првостепени суд ће доставити противној странци која може у року од 8 дана од дана пријема жалбе
поднети суду одговор на жалбу.
Главни кривични поступак
У главном кривичном поступку поступка по жалби против првостепене одлуке, другостепени суд након
већања о кривичној ствари одлучује о жалби и о нападнутој пресуди. Другостепени суд доноси одлуку о жалби у
седници већа или на основу одржаног претреса.
Другостепени суд може у седници већа или на основу одржаног претреса:
одбацити жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну (решењем о одбацивању жалбе);
одбити жалбу као неосновану и потврдити првостепену пресуду (пресудом о одбијању жалбе) и
усвојити жалбу и укинути првостепену пресуду и упутити предмет првостепеном суду на поновно суђење
(решењем о усвајању жалбе) или усвојити жалбу и преиначити првостепену пресуду (пресудом о усвајању
жалбе).
12. Додирне тачке кривичног процесног права са уставним правом
Додирне тачке кпп-а са уставним правом
Додирне тачке између Устава, с једне, и кпп-а, с друге стране, највише долазе до изражаја на пољу:
слобода права и човека и грађанина
- свако има право на личну слободу и безбедност; лишење слободе допуштено је само из разлога који су
предвиђени законом. Лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се обавештава о
разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет, као и о својим правима;
- лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу
одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Одлуку о жалби на притвор суд
доноси и доставља притворенику у року од 48 сати;
- јавност се може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради
заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у друштву, као и ради заштите интереса
малолетника или приватности учесника у поступку;
- свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору.
Окривљени који не може да сноси трошкове браница, има право на бесплатног браниоца;
- нико се не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом није
било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена;
- ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на
рехабилитацију, накнаду штете од РС и друга права утврђена законом;
- стан је неповредив: нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље
њиховог држаоца;
- тајност писама и других средстава комуницирања је неповредива;
- зајемчена је заштита података о личности.
затим на пољу основних начела уређења правосуђа
- начела судства, врсте судова, избор судија, независност судства, престанак судске функције и неспојивост
судске функције.
као и на пољу неких питања која се непосредно односе на кривично право, али су од значаја за однос између
уставног права и кпп-а
- предвиђеност кривичног дела и казне у закону;
- претпоставка невиности: свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди
правоснажном одлуком суда;
- право на рехабилитацију и накнаду штете.
13. Додирне тачке кривичног процесног права са кривичним материјалним правом
20. Начело легалитета официјелног кривичног гоњења
Начело легалитета
подразумева да је јавни тужилац дужан да предузме и води кривични поступак чим се
испуне услови предвиђени законом, без обзира на то да ли је он лично убеђен у целисходност и корисност кривичног
гоњења у одређеним случајевима.
Начело легалитета је прихваћено у нашем кривичнопроцесном законодавству. Према овом начелу, јавни
тужилац је у обавези да предузме кривично гоњење под условима:
да је у питању кривично дело за које се гони по службеној дужности и
да постоје основи сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за које
се гони по службеној дужности.
Уколико јавни тужилац не предузме кривично гоњење у складу са овим условима, сматра се да крши закон.
21. Начело опортунитета
22. Начело
ne bis in idem
Нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или
за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити
измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку.
Начело ne bis in dem
заправо значи – не двапут о истој ствари. Ово начело забране поновног суђења садржано
је у Уставу као највишем правном акту, у кривичном процесном законодавству, али је такође прокламован и у бројним
ратификованим међународним конвенцијама.
23. Начело официјелности кривичног гоњења
Начело официјелности
подразумева да се кривични поступак покреће по службеној дужности од стране
надлежног тужиоца (ex officio), одакле и долази назив овог начела.
У нашем кривичном поступу усвојен је принцип официјелности, пошто се највећи број кривичних дела гони по
захтеву јавног тужиоца као овлашћеног тужиоца, тј. по службеној дужности.
Уколико је повређен друштвени интерес, кривично гоњење ће се предузети, без обзира на став оштећеног о
томе, односно кривично гоњење не зависи од воље оштећеног лица. Овлашћени тужилац у случају покретања и вођења
ex officio кривичног поступка јесте јавни тужилац. Дакле, довољно је да јавни тужилац утврди да се у конкретном
случају ради о кривичном делу за које се гони по службеној дужности да би могао покренути кривични поступак.
24. Начело истине
Циљ Законика о кривичном поступку јесте да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичог дела
изрекне кривична санкција под условима које прописује КЗ, на основу законито и правично спроведеног поступка.
Истина до које се долази у кривичном поступку треба да представља веран одраз кривичног догађаја у свести
судије преко којег држава оживотворује своје право на кажњавање. Овде није реч о апсолутној истини која искључује
могућност супротног, већ је реч о релативној истини која не искључује могућност доказивања супротног.
Начело истине
се у већини савремених националних законодавстава своди на дужност суда да у кривичном
поступку истражује и утврђује истину кроз извођење доказа по службеној дужности, на темељу свих чињеница и
доказних средстава која су му на располагању и која су од значаја за доношење одлуке.
25. Начело непосредности
Начело непосредности
је принцип према коме се све чињенице и сви докази који служе као основ за
доношење судске одлуке морају непосредно извести пред судом.
