УНИВЕРЗИТЕТ “ УНИОН-НИКОЛА ТЕСЛА ”-БЕОГРАД
ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВО, БЕЗБЕДНОСТ И МЕНАЏМЕНТ
“ КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ’’- НИШ
СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА: СТАТУСНО ПРАВО И ПОРОДИЦА
ПРЕДМЕТ: РИМСКО ПРИВАТНО ПРАВО
Ментор: Студент:
Доц. др Александра Јовановић Филиповић Милош
ПР 22-П/16
НИШ, новебар, 2016.
2
САДРЖАЈ:
УВОД...................................................................................................................... 3
1. СТАТУСНО ПРАВО.............................................................................................4
2. ПРАВНA И АКТИВНА СПОСОБНОСТ.............................................................4
2.1. Физичка лица ..................................................................................................8
2.2. Правна лица ................................................................................................... 9
3. ЕВОЛУЦИЈА РИМСКЕ ПОРОДИЦЕ...............................................................10
4. СРОДСТВО.......................................................................................................... 11
5. ПОЈАМ ОЧИНСКЕ ВЛАСТИ
(
Patria potestas).................................................13
5.1. Постанак и престанак очинске власти.......................................................14
ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................... 16
ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................17
4
Статус значи положај у праву и у друштву. У римском праву је правном положају разних
категорија становника посвећивана велика пажња, док је данас питање положаја људи, њихове
правне и пословне способности регулисано на потпуно другачији начин.
Постоје две врсте личности, субјеката у праву а то су:
Физичка лица
Правна лица.
Физичко лице је човек појединац.
Правно лице је друштвена творевина која има улогу посебног субјекта, иако у њено име
иступају физичка лица.
1
2. ПРАВНA И АКТИВНА СПОСОБНОСТ
Право особа (ius kuod ad personas pertinet) у римском праву обухвата две основне групе
правних правила: статусно и породично право. Статусно право регулише питања правне и активне
способности субјеката права као учесника у јавном и приватном животу Рима који се одвија ван
круга породице. Породично право уређује правни положај појединих особа унутар римске
породице.
Савремени појам "особа" означава способност бити носилац права и обавеза. Данашње
право сматра сваког човека особом премда, на жалост, и данас у неким земљама постоје односи
слични ропским. Римски правници користили су се разним терминима да би означили особу,
односно, њен положај у праву или друштву, али ни један од тих термина не одговара савременом
појму лица, одосно данашњим појмовима правне и активне способности. Изразом "персона"
означавали су "човека" без обзира да ли се ради о слободном или робу. У неким случајевима
користили су израз "capacitas", али је он указивао само на способност стицања неких права из
наследства. Термин " Caput " има цео низ значења, а често означава положај појединца у праву, нпр.
"Caput liberum" - слободан човек, " Caput servile" - роб. Израз "статус" коришћен је за ознаку
положаја у друштву и породици. Статус човеков је такав да је он слободан човек или роб - статус
либертатис, да је римски грађанин, латин или перегрин - статус цивитатис, или је својевласна особа (
persona sui iuris ) или је подложна власти породичног старешине (persona alieni iuris) - статус
фамилиjе.
Римски правници нису дали дефиниције правне и активне способности. Ти су термини у
апстрактноме облику настали тек у времену пандектистике. Ипак, из бројних фрагмената је очито да
су Римљани под појмом правна способност (capacitas Iuridica) подразумевали својство бити
1
Чорбић, Д., Римско право, правни факултет, Универзитет у Нишу, 2010. ,стр.128-135.
5
носиоцем права и обавеза. Чим је неко поверилац, дужник, наследник, власник итд., Он је правно
способан. За особу која има правну способност кажемо да је субјект права. Субјект права је носилац
права и обавеза. Субјект права је пре свега човек, појединац, физичко лице (persona psihica) јер право
и постоји због људи.
2
У данашњим правним системима свако људско биће је субјект права, а правну способност
стиче рођењем. Римско је право било далеко од таквих схватања јер је правну способност имао само
ограничени број људи. Пуну правну способност имао је само патер фамилиас, својевласна особа
(persona sui iuris) која је стајала на челу римске породице. Особе које су биле подложне његовој
власти (persona alieni iuris) нису имале правну способност без обзира на то колико су биле старе и
какав су положај у друштву заузимале. Ипак, крајем периода Републике, упоредо са променама у
породичним односима и слабљењем очинцке власти, почео се мењати положај особа алиени иурис,
тако да су оне постепено стекле правну и пословну способност и биле, не формално, него фактично,
током класичног и посткласичног периода, скоро потпуно изједначене са особама суи иурис. Правно
способност престајала је природном смрћу и грађанском смрћу (губитком слободе и губитком
римског права грађанства).
Почев још од Законика XII плоча правни субјективитет признаван је и одређеним
колективима као издвојеним масама добара које су служиле за подмиривање потреба ширег или
ужег круга особа. Ти колективи представљају скуп физичких особа и имовине са посебном наменом
којем правни поредак признаје својство субјекта права. Римљани их називају Университатес, а
пандектна наука је касније изградила појам правне особе (persona Iuridica, persona moralis). Према
томе, као субјекти права појављују се људи појединци - физичка лица и друштвене творевине којима
је правни поредак признао правну способност - правне особе.
Римски правници нису дали ни дефиницију активне способности. Ипак је из њихових
текстова очито да су под дјелатном способношћу подразумевали способност субјекта права да
самостално иступа у приватноправни промету, лично предузима правне послове, лично одговара за
примљене обавезе и учињене противправне радње. Дакле, активна способност (capacitas agendi) је
способност субјекта права сопственим очитовањем воље производити правне учинке. Обухвата
пословну способност и деликтну способност.
Пословна способност је способност предузимати правне послове, тј. Правним пословима
производити правне учинке.
Деликтна способност (убројивост) је способност одговарати за своје противправне радње.
Правно способност није нужно спојена са дјелатном способношћу. Особа може имати
правну способност, а да није активно способна (нпр. Недорасли Римљанин sui iuris; душевно
2
Бошкић, С., Римско право, правни факултет, Универзитет у Крагујевцу, 2007. ,стр.321-339.
