УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН-НИКОЛА ТЕСЛА

ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВЕНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО

С Е М И Н А Р С К И Р А Д

НАСЛЕЂИВАЊЕ СА СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

ПРЕДМЕТ:

Међународно приватно право

Ментор: Студент:

Проф. Владан Станковић Јелена Влашић
I0810-15

Београд, јануар 2017. године

САДРЖАЈ

УВОД 3

НАСЛЕЂИВАЊЕ СА СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА У СРБИЈИ

НАДЛЕЖНОСТ ОСТАВИНСКОГ СУДА У СТВАРИМА С СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

ОСНОВНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ О ОДРЕЂИВАЊУ МЕРОДАВНОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА

КОЛИЗИОНЕ НОРМЕ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ ПО ПРАВУ СРБИЈЕ 8

Меродавно право за законско наслеђивање

Меродавно право у погледу тестаментарног наслеђивања

ЗАКЉУЧАК 12

ЛИТЕРАТУРА13

ПРИЛОГ

НАСЛЕЂИВАЊЕ СА СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

Оставински поступак, поступак за расправљање заоставштине, је ванпарнични

поступак у коме се утврђују наследноправне последице оставиочеве смрти. У поступку за
расправљање заостваштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава
његову заоставштину и која права припадају наследницима, легатарима и другим лицима
(члан 87. Закона о ванпарничном поступку). Оставински суд има три основна задатка: 1)
да утврди састав заоставштине; 2) да утврди основ наслеђивања, законско или завештајно
и 3) да утврди ко су универзални сукцесори, наследници у ужем смислу, као и њихове
наследне квоте; ко су сингуларни сукцесори и евентуално неки други корисници,
корисници налога и која права пропадају тим лицима.

Да би се спровео оставински поступак потребно је да се остваре следеће

претпоставке: 1) да је наступила смрт једног лица, исто дејство производи и проглашење
несталог лица за умрло; 2) да је иза умрлог остала заоставштина, ако иза умрлог није
остала заоставштина суд ће обуставити расправљање заоставштине (члан 113. Закона о
ванпарничном поступку); 3) да има наследника који хоће и могу да наследе и да постоји
основ за наслеђивање.

Субјектом оставинског поступка сматра се свако коме у поступку припадају

одређена   овлашћења   и   дужности.   Разликују   се   главни   и   споредни   субјекти.   Главни
субјекти   су   оставински   суд   и   учесници.   Споредни   субјекти   су   они   који   не   спроводе
оставински   поступак   већ   помажу   оставинском   суду   у   спровођену   поступка:   матичар,
орган   старатељства,   суд   на   чијој   територији   се   налази   заоставштина   или   суд   на   чијој
територији је оставилац умро. Такође, у споредне субјекте спадају и они који подстичу
поједине   процесне   радње   оставинског   суда   али   не   остварују   никаква   права   из
заоставштине:   повериоци   оставиоца,   сингуларни   наследници   оставиоца   из   правних
послова, извршилац тестамента, старалац заоставштине.

Оставински поступак воде редовни судови, судови опште надлежности.

Надлежност редовних судова да спроводе оставински поступак произилази из општих
одредби Закона о ванпарничном поступку, при чему у току целог поступка суд по
службеној дужности води рачуна на своју стварну, месну и функционалну надлежност.

Инострани елемент у овом поступку може се појавити у свим елементима

наследноправног односа: субјекту (оставилац, наследници, извршилац тестамента,
поверилац), предмету наслеђивања (заоставштина или неки њен део) и основу
наслеђивања (завештање).

Примена меродавног права код наслеђивања нарочито је значајана када је реч о

великом богатству за које постоји интерес не само физичких лица, него и државе. Постоје
велике разлике у упоредном праву у наследним прописима, почев од наследних редова,
права представљања својства наследника (удове, женске деце и ванбрачне деце),
ограничења располагања, нужних наследника, разлога за искључење из наслеђивања, до

начина стицања својине на имовини оставиоца без законских наследника у последњем
наследном реду.

Сукоб закона о наслеђивању карактерише и низ претходних питања која треба

решити пре него што се започне са расправом о расподели заоставштине на наследнике.
Утврђивање активе у односу на пасиву. Наслеђивање практично започиње тек када се
реше та претходна питања и дефинитивно утврди обим имовине која се наслеђује. Код
наслеђа где се однос између активе и пасиве не може са извесношћу проценити, приликом
давања изјаве о прихватању наслеђа ставља се резерва, како наследник не би преузео
обавезе оставиоца које су веће него наследна права.

Када се у поступку расподеле заоставштине појави инострани елемент, постављају

се два додатна питања која домаћи суд мора да реши: да ли су судови Републике Србије
надлежни, односно да ли је тај суд међународно надлежан и по ком праву треба да се
расправи заоставштина тј. меродавно право.

Поред ових могу се појавити и друга питања као што су: да ли се може признати

страна одлука о расподели заоставштине, како третирати правне односе непознате у
домаћем праву које је оставилац засновао у иностранству (траст, узајамна завештања,
заједничка својина са правом прираштаја).

Једно од питања које, такође, треба решити тиче се круга наследника, које може да

зависи од претходног питања за које треба одредити међународну надлежност суда или
меродавно право, или ради чијег је решавања потребно признати страну судску одлуку: да
ли је брак оставиоца и потенцијалног наследника постојао и да ли је разведен; да ли је
оставилац био родитњ или усвојилац детета које се јавља као потенцијални наследник;
проблем коморијената на које се примењују различита права (ко је кога надживео);
броблем насцитуруса, нерођеног детета, и његових наследних права према оставиоцу.

Меродавно право за наслеђивање обухвата: 1. законско наслеђивање и 2.

способност за састављање тестамента у којем се даје изјава последње воље. Сукоб закона
у овој области има своје карактеристике, нарочито код законског наслеђивања. Прво,
различити интереси емиграционих и имиграционих земаља највише су изражени. Друго,
између новијег и старијег законодавства нема промена у колизионим решењима. Треће,
исто меродавно право за расподелу заоставштине (у ванпарничном поступку) примењује
се и на наследне спорове и четврто, у свим земљама се за одређивање меродавног права за
законско наслеђивање прихвата веза оставиоца са персоналним или територијалним
суверенитетом (изузетак постоји само у неким земљама у погледу непокретности).

Постоје три ситуације у погледу одређивања међународне надлежности за

расправљање заоставштине које Закон посебно разликује. Прва ситуација, и најчешћа, је
када је оставилац домаћи држављанин, друга када је оставилац страни држављанин и
трећа када је он лице без држављанства или избеглица.

Види Пак М., „Међународно приватно право“, ПОП „НОМОС“, Београд, 1991. стр.293

Види Станивуковић М., Ђундић П., “Међународно приватно право“ посебни део, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2008.

стр. 194-195