1. Uvod………………………………………………………….…..…2
2. Geotektonske teorije…………………………………………...……..2
3. Tektonika ploča……………………………………………..………..3
3.1. Pomeranje ploča…………………………………………………3
3.2. Tektonske ploče………………………………………………….5
4. Tektonski pokreti………………………………...…………...………7
4.1. Epirogeni pokreti………………………………………………...7
4.2. Orogeni pokreti….........................................................................7
5. Metode terenskog proucavanja tektonskih oblika……………..……..8
6. Sloj………………………………………………………………..…..9
7. Nabori………………………………………………………..……….9
8. Rasedi i pukotine….............................................................................13
8.1. Rasedi……………………………………………………………13
8.2. Pukotine………………………………………………………….14
9. Navlake i kraljušti……………………………………………………14
10. Geosinklinale……………………………………………………….15
11. Platforme……………………………………………………………16
12. Tektogene epohe…………………………………………………….17
13. Tektonska građa Srbije………………………………..……………18
14. Literatura……………………………………………………………20
Bilo kako bilo, sva razmišljanja o pokretima u Zemljinoj kori i svim geološkim događajima prilagođavana
su ovoj hipotezi. Koliki je intenzitet ovakvih razmišljanja govori i to da i danas, nekoliko desetina godina od
kada je teorija geosinklinala odbačena, mnogi u svetu odbijaju da misle na drugi način.
3. TEKTONIKA PLOČA
Još početkom dvadesetog veka neki naučnici su, posmatrajući oblike kontinenata došli do zaključka da se
istočne obale Južne Amerike i zapadne obale Afrike sasvim lepo uklapaju. Tako su neki od njih došli na
ideju da bi se moglo govoriti o razmicanju kontinenata i širenju okeanskog prostora. Najuporniji je u ovome
bio
Alfred Vegener
nemački meteorolog. Na potvrdu Vegenerovih ideja trebalo je sačekati neko vreme.
Tek usavršavanje geofizičkih metoda istraživanja, naročito određivanje gustine stenskih masa na osnovu
brzine prostiranja seizmičkih talasa kroz njih, moglo je da da dosta pouzdane podatke o unutrašnjoj građi
Zemlje i odnosima unutar litosfere.
Teorija koja je rođena najčešće se naziva jednostavno
Tektonikom ploča
ili
Novom globalnom
tektonikom
. Upotreba ovog drugog termina više i nema opravdanja, jer je tektonika ploča odavno našla
svoje mesto u tumačenjima endogenih procesa u Zemljinoj kori. Istini za volju, pojedinci ni danas nisu
spremni da menjaju ustaljene koncepcije ili, jednostavno, nisu u stanju da shvate procese kretanja
tektonskih ploča, bez obzira na njihovu jednostavnost.
Suštinski novo u tektonici ploča je to da se ovde polazi od podatka (sada već utvrđenog geofizičkim
merenjima) da je Zemljina kora izgrađena od sedam velikih i dvadesetak manjih, međusobno odeljenih
ploča koje se neprekidno kreću. Naročito karakteristična mesta su pri tom međusobne granice ovih ploča,
koje mogu biti
divergentne
(na kojima se ploče razilaze) i
konvergentne
(duž kojih dolazi do njihovog
sučeljavanja).
Polazeći od stanovišta da je u davnoj geološkoj prošlosti postojao jedan jedinstveni kontinent (
Pangea
) i,
logično, jedan okeanski prostor (
Pantalasa
), analizirajmo kako je došlo do stvaranja većeg broja odeljenih
ploča.
Izvesna promena toplotnog režima u dubini Zemlje (ispod astenosfere) dovela je do konvekcionog
strujanja materijala astenosfere. Uzburkana masa u ovakvim uslovima teži da se probije naviše i vrši pritisak
na čvrste delove gornjeg omotača i samu Zemljinu koru. Kontinentalna kora iznad ovih toplih tačaka “hot
spots” neko vreme se lagano izdiže, a zatim dolazi do njenog razlamanja i tonjenja duž ovakvih sistema
pukotina. Stopljeni materijal iz dubine sada može da se probije na površinu i svojim utiskivanjem stvara
pritisak koji uslovljava razmicanje blokova kore. Izbijanje ovog stopljenog, magmatskog materijala nije
ništa drugo do vulkanizam, a njegovim hlađenjem nastaje nova kora. Termin koji se koristi za ovaj proces
razlamanja kontinentalne kore je “
rifting”
ili riftovanje, a velike sisteme raseda koji se stvaraju u ovoj fazi
nazivamo riftovima. Ako posmatramo današnje geotektonske odnose, početna faza riftovanja (bez
vulkanizma) je u toku duž Crvenog mora, a neke tendencije razlamanja postoje i u istočnim delovima
Afrike.
3.1.
POMERANJE PLOČA
Pritisak koji vrši magmatski materijal na blokove kontinentalne kore utiče na njihovo razmicanje i
međusobno udaljavanje, sve do momenta kada se blokovi zaustave zbog ograničene površine same Zemlje i
približavanja drugim pločama. U okeanu koji je sada već sasvim dobro razvijen može se zapaziti
“
srednjookeanski greben
”, odnosno divergentna granica duž koje dolazi do udaljavanja ploča usled
pritiska koji je posledica neprekidnog utiskivanja novih porcija magme iz unutrašnjosti. Najindikativniji
aktuelni primer je greben koji se prostire celom dužinom Atlantskog okeana, sa vulkanizmom na
okeanskom dnu, a mestimično ti vulkani izlaze i na samu površinu obrazujući ostrva (Island, Azori, Tristan
da Kunja...).
Usled nemogućnosti daljeg razmicanja ploča doći će do smicanja na najosetljivijim mestima, odnosno na
kontaktu okeanske i kontinentalne kore. Tada se tanka okeanska kora podvlači pod kontinentalnu. Ovaj
proces (“
subdukcija
”) izaziva brojne posledice. Iznad subdukcione zone na kontinentalnoj margini dolazi
do izdizanja stenskih masa i obrazovanja planinskih venaca, a ispred kontinenta obrazuje se duboki rov koji
je paralelan obalskoj liniji. Poniruća okeanska kora se u dubini ponovo stapa i u obliku magme teži da izbije
na površinu tako da je u ovim područjima česta pojava vulkanizma, a samo trenje ploča u zoni subdukcije
manifestuje se podrhtavanjem tla (zemljotresima). Ovakav tip konvergentne granice nazivamo vulkanskim
ili magmatskim lukom, a primer je, recimo, kontakt tihookeanske i južnoameričke ploče, koji je
prouzrokovao stvaranje Kordiljera.
U toku razvoja okeanskog područja može doći do momenta kada sile potiskivanja okeanske kore iz
srednjookeanskog grebena nisu više u stanju da savladaju trenje u subdukcionim zonama. Tada dolazi do
smicanja u delu okeanske kore i podvlačenja okeanske kore pod okeansku. Ovom prilikom se formiraju
“
ostrvski lukovi
”, nizovi ostrva paralelnih kontinentalnoj margini (Aleuti, Japan, Filipini...), na kojima se
javlja vulkanizam i česti zemljotresi. (slika2.1)
Promena režima zagrevanja usloviće i promenu zona u kojima magmatski materijal prodire na površinu
Zemlje, tako da će posle pune “zrelosti” okeanskog prostora, postepeno doći do njegovog zatvaranja i
ponovnog sučeljavanja kontinentalnih blokova. Okeanska kora će tokom ovog procesa biti potpuno
resorbovana ili delimično istisnuta (
obdukovana
) na kontinentalnu marginu. U zoni sučeljavanja (
kolizije
)
blokova kontinentalne kore, usled snažnih pritisaka dolazi do izdizanja stenskih masa i stvaranja visokih i
prostranih planinskih masiva. Tako su usled kolizije indijske i evroazijske ploče obrazovani Himalaji. U
ovim područjima uglavnom nema vulkanizma, ali je proces kolizije praćen snažnim zemljotresima(slika
2.2).
Jedan od mogućih oblika granica ploča može biti i njihovo mimoilaženje, pri čemu se, takođe javlja
podrhtavanje tla na površini. Primer za ovakav tip granice je poznati Sent Andreas rased u Kaliforniji
dugačak preko 1000 kilometara, duž kojega se blokovi kreću brzinom od oko 6cm godišnje.(slika 2.3)
Očigledno je da se kretanjima ploča mogu tumačiti svi endogeni procesi koji su samo njihova prateća
manifestacija. Položaj vulkana na Zemljinoj površini i oblasti sa izraženom seizmičkom aktivnošću se (sa
retkim izuzecima, za koje takođe postoji objašnjenje) jasno podudaraju sa granicama ploča litosfere.
Slika2.1- Vatreni prsten Slika2.2- Himalaji Slika2.3-Sent Andreas
4. Somali Plate – Somalijska ploča
Antarctic Plate – Antarktička ploča
1. Kerguelen microcontinent – Kergelenski mikrokontinent
2. Shetland Plate – Šetlandska ploča
3. South Sandwich Plate – Južna sendvič ploča (Sendvička ploča)
Caribbean Plate – Karipska ploča
1. Panama Plate – Panamska ploča
2. Gonâve Microplate – Gonavska mikroploča
Cocos Plate – Kokosova ploča
1. Rivera Plate – ploča Rivera (Riverska ploča)
Slika 3- Tektonske ploče
