1. А Л Е К С А Н Д А Р В Е Л И К И

356. – 323. г. п.н.е.

1.1.МЛАДОСТ И ОДГОЈ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

Александар је био Филипов син из првог брака, са епирском принцезом

Олимпијадом. Рођен је 356. г. п.н.е.

Као личност и као владар првог светског царства, Александар Македонски показује

изузетне особине, које најављују  ново  доба. Добио је највише образовање, захваљујући
своме   учитељу,   мислиоцу   Аристотелу   и   свом   оцу   који   је   Аристотелу   поверио   тај
одговорни   задатак.     Александрово   школовање   није   се   ограничавало   на   знања   која   су
најнеопходнија   владару:   Александар   је   целог   живота   задржао   дубоко   интересовање   за
филозофију, науке, историографију и књижевност. На персијском походу су га пратили
интелектуалци и уметници свих праваца.

Према Александровом биографу Плутарху:
«

По свој прилици Александар није учио само етику и политику него је улазио у

тајне и дубље науке. ... Чини ми се да је Аристотел више него ико други усадио
Александру у срце и љубав према лекарству

. Јер, александар је не само теорију

лекарства заволео него је и својим пријатељима помагао у болестима, те им одрећивао
неке лекове и давао упутства о начину живљења, као што се то може дознати из
његових писама. Уопште, он је од природе волео науку и читање и био је велики пријатељ
научног испитивања. Илијаду је он посматрао као приручник ратне храбрости и називао
је тако. Од аристотела је добио његово издање Илијаде које је свагда лежало поред
бодежа под његовим узглављем «

О односу младог краља према знањима која је од Аристотела примао, живо сведочи

једно Александрово писмо упућено учитељу (писмо је сачувано захваљујући Плутарху):

Ниси добро учинио што си тајне списе издао. Та чиме ћемо се разликоват од осталих ако
науке у које смо ми посвећени буду општа својина? Ја бих више волео да се одликујем
најузвишенијим знањем неголи својом влашћу... Кад не бих био Александар био бих Диоген
–

да ли вас ово колегинице Марија подсећа на александра, да ли мислите да би он заиста

тако нешто рекао???

Фанула се мало распричала о томе како је од оца наследио несаломиву вољу и

енергију, храброст и славољубље, војнички дар , а од мајке – те темпераментне жене
склоне мистицизму, наследио је страсну и помало јогунасту ћуд .... сматрам да је то
непотребно и глупо, тако да о тим глупостима више неће бити реч.

Аристотелов отац је био лекар па је и сам био заинтересован за природне науке

Пронађен је хеленистички новац са Хомеровим ликом

***

Када је Александру било 14 година, његов отац је на свој двор позвао једног од

највечих филозофа и научника антике - Аристотела, коме је поверио васпитање свог сина.
Не зна се зато је Филип одабрао баш Аристотела, обзиром да је он тада имао око
четрдесетак година, био један од истакнутих Платонових ученика али далеко од своје
потоње славе. Ипак, зна се да је Аристотелов отац, Никомах, био дворски лекар у Пели
много година.

Часови гимнастичких вежби, јахања, лова и игара смењивали су се са читањем

песника и разговорима о поезији, са учењем геометрије, астрономије, реторике. Аристотел
му је читао Хомерове спевове. Његови омиљени јунаци и узори постали су Херакле и
Ахилеј, које је по традицији сматрао својим прецима (са очеве стране био је Хераклид, а
са мајчине Еакид – потомци Ахилејеви владали су Епиром).

Аристотеловом утицају и учењу се има приписати и велико интересовање које је

Александар показивао природне науке, услед чега су и његови освајачки ратови често
попримали карактер истраживачких експедиција које су обогатиле географију, етнологију,
ботанику ...
Што се тиче односа према варварима, ту се учитељ и ученик нису слагали.Аристотел је
остао на мекедонском двору до Александровог ступања на престо. О каснијим односима
Александра и његовог учитеља нисмо довољно обавештени.

Литература:



С. Душанић-Ж. Петковић, Радна свеска за први разред гимназије, Нови Сад 2002.



Ф. Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 1995.

2. Д О Л А З А К Н А В Л А С Т

Филип је Александру са шеснаест година први пут поверио управу над

Македонијом (када је он 340. г. ратовао са Византом). Имајући највишу власт у својим
рукама, александар је желео да учини нешто о чему ће се говорити. С тога је кренуо у
поход против Меда у Тракији. На освојеној територији, основао је град коме је, следећи
пример оца, дао своје име – Александрополис. Од тада узима учешћа у државним
пословима.

У бици код Херонеје, Александар је командовао левим крилом македонске војске и

својом провалом у беотску фалангу и разбијањем свете чете Тебанаца изазвао расуло у
редовима савезника и допринео македонској победи. Када је дошло до споразума са
Атином, он је предводио делегацију која је у Атину вратила посмртне остатке палих код
Херонеје. Атињани су и њему, као и Филипу доделили грађанско право.
Међутим, по Филиповбом повратку из Грчке 337. г. односи између оца и сина су се
погоршали. Наима Филип се заљубио у Клеопатру, кћерку угледног дворјанина и венчао
се са њом. Олимпијада је напустила македонски двор и повукла се у Епир. Александар се
такође због тога склонио код суседних Илира. Међутим, Филип је убрзо инсистирао да му
се син врати што је Александар и учинио. Филип је 336. г. на свадби своје кћерке убијен.
Сумња је пала и на Олимпијаду мада директних доказа за то нема.

Вест о Филиповој смти побудила је наде и код варварских суседа Македоније да ће се
ослободити њене власти. Међутим, у Македонији није дошло до нереда, Александар је
постао господар ситуације и суседи су остали мирни. Гласови о спремању побуне против
Александра били су му опомена да и са те стране мора да осигура очево наслеђе. Да би
задржао позиције на северу, Александар је у пролеће 355. г. кренуо у поход на Трибале

трибали су тада били највеће средњебалканско племе. Према подацима који

нам дају Херодот и Тукидид, живели су од састава Јужне и Западне Мораве на Западу до
Дунава   на   североистоку.   Александар   је   кренуо   из   Амфипоља,   упао   у   земљу   тзв.
аутономних Трачана – најзападнијих  трачких племена која нису улазила у састав Одриске
краљевине, затим је прешао планину Балкан и упао у трибалску  земљу.Прилично исцрпан
приказ борби које је успут  имао  са Трачанима, као и битку на реци Лигину са Трибалима,
сачуван нам је код Аријана

Бежећи испред Александра, трибалски краљ Сирмос и остали угледни трибали склонили
су се на неко дунавско острво, где су раније послали жене и децу. Александар је покушао
да се искрца на то острво али није успео (флота му је стигла из Византа). Прешао је на
другу страну Дунава где се обрачунао са Гетима који су били спремни да помогну
Трибалима. Након тога стигла су му посланства од Трибала и њихових трачких суседа
која су желела да му изјаве покорност. александар је са њима разменио поклоне и склопио
савез, а тада је и примио посланике Келта са Јадрана. Овај податак је забележен код
Аријана и Страбона према Птолемеју, и то је први сигурну историјски помен Келта на
Балкану. У вези са њима записана је и следећа анегдота: Александар је запитао Келте кога
се највише боје, сматрајући да ће они рећи да се њега боје, међутим они одговоре да се
ничега на свету небоје осим да им се небо несручи на главу(веома симпатично



*прочитати:

Александров поход против Трибала је од посебног значаја за нас, јер се тиче народа

који су делимићно живели на територији наше земље. Правац кретања македонске војске
и место где је Александар избио на Дунав представљају проблеме који до данас нису
добили коначно решење. Неки научници сматрају да се острво на које су се склонили
Трибали

налази на простору делте Дунава и да Александар стигао до ушћа Дунава. Па се

стога сматра и да су Трибали живели много ближе ушћу него што то старији извори
наводе. Ипак већина научника сматра да је Александар избио на Дунав на релацији од
ушћа Тимока до ушћа Дунава.

2.3. СУКОБ СА ИЛИРИМА

Још док се Александар налазио у гетској земљу, стигла му је вест да су се побунили
Илири. Због тока он се враћа натраг. На путу је сазнао да се Аутаријати, највеће илирско
племе спрема да нападне његову војску. Међутим, краљ Агријана

Лангар, који је био у

пријатељским односима са Македонијом, упадне у земљу Аутаријата и онемогући њихов
напад на Македонце. Александар је преко Поеније и Пелагоније, стигао у Илирију. У то
време илирска краљевина обухватала је простор око Охридског и Преспанског језера и
јужно од њих. Илирском краљу Клиту, придружио се и таулантски краљ Глаукија чија се
земља простирала западно од илирске према Јадранском мору.

Заисата исцрпан приказ

извори ово острво наводе као Пеуке

живели на горњем току Струме

Код Пелиона Александар је разбио илирску војску, а Клит је побегао код свог

савезника Глаукије. Илирска земља је покорена. Александар се ту није дуже задржавао јер
му је стигла вест о устанку у Грчкој. За тринаест дана Александар је из Илирије стигао у
Средњу Грчку.

2.4. УСТАНАК У ТЕБИ

До устанка је дошло поново у Теби Демостен је примио злато од Персијанаца, и на рачун
тога је снабдео Тебу новцем и оружјем. На Демостенов потстрек, теба се дигла против
македонске војске која се налазила у Кадмеји. Наиме, био се пронео глас да је Александар
погинуо у сукобу са Трибалима. Пошто је стигао, Александар је понудио Тебанцима
измирњењ под условом да му предају вође побуне. Међутим, тебанци су понуду одбили.
После пораза на бојном пољу, испод зидина, Тебанци су морали да се предају, а њихов
град је сравњен са земљом и становништво распродато у робље

Александар је према Атини поступио са много више обзира, иако је она била

иницијатор устанка у Теби. сматра се да није желео да изазове против себе гнев и мржњу
Грка и да је казна над Тебом била довољна као опомена свима. Наиме неки сматрају да је
поштовање према атинској прошлости и њеној култури био разлог што је Аристотел
ученик био блажи према Атини. И Филип је хтео да избегне сукоб са највећом поморском
силом Грчке.
Одустајући од захтева да му Атињани предају своје антимакедонске вође, Александар се
вратио у Макединију.

3. ПРИПРЕМЕ ЗА ПОХОД НА ПЕРСИЈУ

Пошто се учврстио на власти и обезбедио покорност варварских племена и Грка,

Александар је могао да приступи остварењу главног задатка који му је отац оставио у
наслеђе. Идеја о рату Грка против Персијанаца није његова, она је деценијама сазревала у
грчким круговима и за Филипова живота претворила се у одлуку.
Александар је рат против Персија предузео у својству хегемона Хеленскох савеза, по
одлуци која је донета у Коринту 337. г. и обновљена на истом месту 336. г. п.н.е.

О овом походу, који је за више векова изменио лик античког света, написано је много и
различито. у очима Грка, рат против Персије био је ослободилачки и осветнички. Персија
је нанела много зла Грцима и још увек је под својом тиранском влашћу држала многе
грчке градове.

3.1. СТАЊЕ У ПЕРСИЈИ УОЧИ АЛЕКСАНДРОВОГ ПОХОДА

Фанула каже да је Александар судбину Тебе препустио Синедриону Коринтског савеза и да је по његовој

одлуци град сравњен са земљом ( наиме Грци и даље нису могли да забораве старе мржње, а своју одлуку су
образложили издајничким везама Тебанаца са персијанцима)

Када се решавало колику ће војску повести са собом, Александар је, поучен

претходним догађајима у Грчкој, одлучио да половину укупне војне снаге Македоније
остави у Македонији под командом Антипатра (12 000 пешака, 1 500 хетера). са собом је
повео исто толики број војника, плус ескадрон од 300 коњаника који га је свуда пратио.

Зиму 335/4. г. Александар је провео у припремама за поход на Персију. Поред себе

је имао искусне генерале из Филипове гарде: Антипатра и Пармениона, који су у
најкритичнијим тренуцима промене на престолу пружили доказ своје оданости. У
Македонији је као свог намесника, Александар оставио Антипатра. Имао је задатак да
управља земљом и да се брине о њеној одбрани од суседних варвара, као и да мотри на
непоуздане Грке. Такође, његова важна улога била је да снабдева краља у Азији свежим
војним снагама.

Парменион је био овенчан успесима и Александар га је повео са собом. У првим

годинама рата, Парменион се појављује као први саветодавац краља, као човек коме су
поверавају најодговорнији задаци – као други човек у царству. У великим биткама,
Парменио се налазио изнад осталих генерала; док Александар командује десним крилом ,
Парменион има команду над целокупним левим крилом

4. П О Х О Д Н А П Е Р С И Ј У

У пролеће 334. г. Александар је са војском која бројала 40 000 војника прешао у Малу
Азију. Војску су чинили:



пешадија која се састојала од

пезетера

-тешко наоружаних

, хипасписта

–

лако наоружаних пешака



хетери – коњаници (они су најпре били припадници племства које је Филип
привукао на свој двор, а касније се ово име пренело на коњицу)

Фаланга и хетери су били основа македонске војске. Александар је са собом повео
најамнике, Трачане и друге варварске народе који су били праћкаши

, бацачи копаља,

стрелци), њих је Александар користио као посаде и за обезбеђење путева. У коњици је
такође било савезника, а норочито је била драгоцена тесалска коњица у коју је Александар
имао поверења.

Битка на Гранику

они су у почетку чинили телесну гарду и касније су задржали тај назив - хипасписта

много су се праћакали

Подаци о саставу војске по контигентима сачувани су само код Диодора. Код многих других писца

(Аријан, Калистен, Птолемеј) забележена је само укупна цифра пешадије и коњице.

Опис битке на Гранику налазимо код Аријана (I,13-16), Диодору (XVII 18-21).