Alkoholizam

Uvodni deo
Izvanredan tempo života, preorijentacija na vrlo brz i tehnički usavršen proces rada, razni socijalno-ekonomski faktori, stalna unutrašnja napetost, latentno osećanje straha, osećanje neizvesnosti, udruženi s postojećim ljudskim slabostima, prouzrokuju mnoga neurotička reagovanja u međuljudskim odnosima. Mnogi konstitucionalno slabi ljudi, sa izvesnim psihičkim predispozicijama, ne mogavši da rješe svoje lične konflikte, pribjegavaju upotrebi raznih napitaka da bi olakšali svoju unutrašnju napetost ili prvremeno rješili svoju tešku situaciju. Tako postepeno oni sami postaju žrtva -faktora olakšanja-, najčešće alkohola ili drugih droga, dovodeći se u položaj zavisnosti, pretvarajući se u prave bolesnike –toksikomane. Jedna od vrlo raširenih, toksikomanija u svetu jeste, alkoholizam, iako se, alkohol (gledano strogo farmakodinamički) ne može ubrojiti u droge tipa kokaina, hašiša i drugih.
S obzirom na rasprostranjenost alkoholizma i s obzirom na ogromne posljedice za život zajednice i društva koje dugotrajna i nekontrolisana upotreba alkoholnih pića danas stvara, sasvim je opravdano alkoholizam ubrajati u toksikomanije.

Alkoholizam
Shvatajući alkoholizam prvenstveno kao medicinski, a zatim i kao socijalni problem posle niza naučnih i eksperimentalnih ispitivanja, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) obrazovala je Potkomitet za problem alkoholizma, koji je 1951. god. u Kopenhagenu organizovao Prvi evropski seminar, za rasvetljavanje alkoholizma i pronalaženje borbe i načina liječenja. Potkomitet za pitanja alkoholizma SZO dao je definiciju alkoholizma, odnosno hroničnog alkoholičara. Po toj definiciji hroničnim alkoholičarem se smatra ona osoba koja je prekomerno uzimala alkoholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosa s drugim ljudima, kao i socijalnog i ekonomskog stanja.

Ona je pokazala mnoge nedostatke, pogotovo kada se koristila u svakodnevnom praktičnom radu. Ovom definicijom su bili obuhvaćeni samo oni oblici opijanja koji su po svojim razmerama prelazili uobičajene, tradicionalne načine upotrebe alkohola, odnosno socijalno prihvaćenog ponašanja u vezi s upotrebom alkohola u određenoj društvenoj zajednici, bez obzira na etiološke uzroke koji dovode do takvog ponašanja.Prema ovoj definiciji koja je i danas u upotrebi, alkoholičarem se smatra i osoba koja pokazuje samo socijalne i ekonomske teškoće i osoba koja pokazuje samo prodromalne znake alkoholne bolesti. Definicija ne govori pobliže o prirodi i vrsti somatskih i psihičkih poremećaja niti o načinima njihove identifikacije.Vladimir Hudolin (1972) je iz praktičnih razloga modifikovao definiciju alkoholizma SZO u želji da je učini pristupačnijom i korisnijom svima koji se bave problemom alkoholizma a naročito lekarima, psiholozima, socijalnim radnicima i drugim.Ta definicija glasi: Alkoholičar je osoba koja je dugotrajnim, prekomjernim pijenjem postala ovisna o alkoholu (psihički, fizički ili oboje) te su se u nje usljed toga razvile zdravstvene (psihička ili fizička oštećenja) te socijalne poteškoće pristupačne klasičnim medicinskim i socijalnim dijagnostičkim postupcima. Spomenuti simptomi moraju biti prisutni, a ne smiju se samo pretpostavljati i na temelju anamnestičkih podataka o prekomernom pijenju zaključivati da bolesnik boluje od alkoholizma. Danas postoji veliki broj definicija alkoholizma, ali sve više preovladava mišljenje da se ne može dati jedna primenjiva definicija, jer je alkoholizam multifaktorijalno uslovljen, multidimenzionalni biološkopsihosocijalni poremećaj koji nastaje na bazi mnogih interakcija između individualnih faktora  (biološko-psiholoških) i faktora sredine (psiholoških, socijalnih, kulturnih, ekonomskih i dr.) koje je često teško identifikovati, odnosno utvrditi način i stepen njihove participacije u nastanku alkoholne bolesti.