Uvodni deo
Izvanredan tempo života, preorijentacija na vrlo brz i tehnički usavršen proces
rada, razni socijalno-ekonomski faktori, stalna unutrašnja napetost, latentno osećanje straha,
osećanje neizvesnosti, udruženi s postojećim ljudskim slabostima, prouzrokuju mnoga
neurotička reagovanja u međuljudskim odnosima. Mnogi konstitucionalno slabi ljudi, sa
izvesnim psihičkim predispozicijama, ne mogavši da rješe svoje lične konflikte, pribjegavaju
upotrebi raznih napitaka da bi olakšali svoju unutrašnju napetost ili prvremeno rješili svoju
tešku situaciju. Tako postepeno oni sami postaju žrtva -faktora olakšanja-, najčešće alkohola
ili drugih droga, dovodeći se u položaj zavisnosti, pretvarajući se u prave bolesnike –
toksikomane. Jedna od vrlo raširenih, toksikomanija u svetu jeste, alkoholizam, iako se,
alkohol (gledano strogo farmakodinamički) ne može ubrojiti u droge tipa kokaina, hašiša i
drugih.
S obzirom na rasprostranjenost alkoholizma i s obzirom na ogromne posljedice za
život zajednice i društva koje dugotrajna i nekontrolisana upotreba alkoholnih pića danas
stvara, sasvim je opravdano alkoholizam ubrajati u toksikomanije.
1
1.Alkoholizam
Shvatajući alkoholizam prvenstveno kao medicinski, a zatim i kao socijalni
problem posle niza naučnih i eksperimentalnih ispitivanja, Svetska zdravstvena organizacija
(SZO) obrazovala je Potkomitet za problem alkoholizma, koji je 1951. god. u Kopenhagenu
organizovao Prvi evropski seminar, za rasvetljavanje alkoholizma i pronalaženje borbe i
načina liječenja. Potkomitet za pitanja alkoholizma SZO dao je definiciju alkoholizma,
odnosno hroničnog alkoholičara. Po toj definiciji hroničnim alkoholičarem se smatra ona
osoba koja je prekomerno uzimala alkoholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da
pokazuje duševne poremećaje ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i
psihičkog zdravlja, odnosa s drugim ljudima, kao i socijalnog i ekonomskog stanja.
1
Stojiljković, S. (1986). Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb.
Ubrzo nastaje prvo pomračenje- nepotpuna retrogradna amnezija stvorena alkoholom.
Posle toga alkoholičar obično pije potajno, skriva se od društva, biva obuzet mišlju o piću,
pije halapljivo i izbjegava da govori o piću da se ne bi odao.
Ubrzo pomućenja postaju sve češća-opijanja su sve brojnija. U daljem razvoju
alkoholizma nastaje faza kad se javlja-gubitak kontrole. Ona predstavlja početak
toksikomanskog perioda za čiji je razvoj potrebno oko osam godina alkoholičarskog staža.
Posle toga nastaju polimorfne faze: racionalizacija, prebacivanja od strane porodice, odnosno
od društva, stalna griža savjesti, gubitak prijatelja, promjena načina života porodice, gubitak
posla, razdražljivost, stalni sukobi u društvu i prva hospitalizacija. Alkoholičar se osigurava u
piću, stvarajući zalihe, počinje da konzumira alkohol i ujutro. Sad mu je potrebna mnogo
manja količina alkohola da bi nastalo pomračenje. U toj fazi smanjene tolerancije javljaju se
neodređeni strah, tremor, psihomotorna kočenja i dr. Uzimanje pića otklanja neke simptome
alkoholizma-strah, drhtanje ruku da bi posle prestanka dejstva alkohola ti isti simptomi
zahtjevali novu količinu alkohola za svoje otklanjanje. Ta faza obično nije duga, jer nastaje
osećanje propasti, nemoći, kad bolesnik priznaje da je pobeđen. Iskustva pokazuju da je ta
faza vrlo pogodna za lečenje toksikomana, jer su tada bolesnici svesni da se tako dalje više ne
može i obično se predaju tražeći lekarsku pomoć.
2.Etiologija i patogeneza
Postoje mnogobrojne teorije koje pokušavaju da objasne kako i zašto nastaje
alkoholna bolest, odnosno šta je to što navodi ljude da koriste alkohol čija preterana upotreba
može dovesti do oštećenja tjelesnog i duševnog zdravlja, poremećaja blagostanja porodice uz
odgovarajuće štete za društvenu zajednicu u kojoj žive.
Biološke teorije -
Većina istraživanja bioloških faktora u zloupotrebi psihoaktivnih
supstanci okrenula sa mogućnosti da genetski preneseno odstupanje u nekom biološkom
procesu služi kao dispozicija za alkoholizam. U životinja sklonost ili ravnodušnost prema
alkoholu varira od vrste do vrste. Postoje podaci da se alkoholizam kod ljudi provlači kroz
porodice.
Neke studije pokazuju da rođaci i deca alkoholičara imaju veći postotak alkoholizma
nego što bi se normalno očekivalo. Jedno od većih istraživanja ispitalo je alkoholizam kod
usvojenih muških potomaka alkoholičara, omogućavajući tačnije određivanje uloga naslijeđa.
Od početne skupine od 5483 muške bebe koje su usvojene u Kopenhagenu između
1924. i 1947. godine izabrana su 174 ispitanika. Ispitanici su podijeljeni u tri skupine.
Praćenjem originalnog uzorka nađena su i intervijuirana 133 ispitanika. Ispitanike koji su
prosječno bili stari 30 godina u vreme provođenja istraživanja intervijuirali su psihijatri koji
nisu znali kojoj od tri grupe osoba pripada. Pitanja su se odnosila na njihove navike pijenja,
psihopatologije i demografske varijable. Rezultati pokazuju da kod muškaraca dispozicija za
alkoholizam može biti naslijeđena. Da je dispoziciju za alkoholizam moguće pronaći samo
kod muškaraca pokazala je i studija blizanaca McGue i sur. (1992). Za muškarce je slaganje
za jednojajčane parove bilo 76%, a za dvojajčane 54%. Odgovarajuće brojke za ženske
monozigotne i dizigotne parove bile su 39 i 41%. Međutim, ma koliko uvjerljiva bila tvrdnja
o heriditarnoj dispoziciji za nastanak alkoholizma, treba naglasiti da velika većina dece ne
postaju i sami alkoholičari.
Psihološke teorije
naglašavaju značaj psihičkih faktora u nastanku alkoholne bolesti.
Više puta je pokušano izdvojiti i opisati određene tipove ličnosti koje su po svojoj strukturi
predisponirane da kasnije postanu alkoholičari. Svi takvi pokušaji su ostali bez rezultata, ali
je činjenica da alkoholičari ispoljavaju iznenađujuće slične reakcije: izrazito nisku tolerancje
na frustracije, nesposobnost da podnesu anksioznu napetost, ekstremni narcizam i
egzibicionizam. Pored ovih osnovnih crta premorbidne ličnosti alkoholičara, javljaju se i
sekundarne psihičke osobine (naglašena hipersenzibilnost, impulzivnost, osećanje otuđenosti
i izolacije, hostilnost, nerealna ambicioznost, ispoljavanje masohističkih i sadističkih
tendencija).
Prema teorijama učenja alkoholizam se smatra funkcionalnim poremećajem koji je
rezultat iskustava, a ne izraz instinktivnih težnji i konflikata u psihoanalitičkom smislu te
riječi. Alkoholna bolest je naučeno ponašanje, odnosno poremećaj standardnog ponašanja.
Sociološke teorije
o nastanku alkoholne bolesti počivaju prevashodno na odnosu
društva prema alkoholu i njegovoj zloupotrebi. Savremeno društvo je u velikom broju
slučajeva maksimalno tolerantno prema alkoholu, što ima za posljedicu da se ovaj problem ne
može sagledati u pravom svjetlu.
