Arbitraza

1.UVOD

Poreklo arbitraže je dosta staro. Njene tekovine nalazimo još u starom veku u rešavanju sporova koje su vodili sumerski i grčki gradovi. Jedan od najpoznatijih ugovora tog vremena jeste ugovor o tridesetogodišnjem miru između Atine i Sparte zaključen 445. i  ugovor iz Nicijasa zaključen između istih država 421. godine pre nove ere. Nakon ovog perioda razvoja dolazi do zastoja u razvoju arbitražne prakse. Razlog za to jesu Rimska osvajanja, koja nisu poznavala kompromisni način rešavanja sporova. U srednjem veku dolazi do zaključivanja brojnih arbitražnih ugovora, da bi u doba apsolutizma ova praksa prestala.

Događaj koji ce označiti početak moderne arbitraže jeste Ugovor o prijateljstvu, između SAD i Velike Britanije iz 1794. godine. Takođe u tom periodu dolazi do zaključenja mnogih ugovora između SAD-a i mnogih juznoameričkih država. U ovim ugovorima stoji da će rešavanje mogućih sporova biti povereno mešovitim komisijama. Upravo u tim komisijama treba tražiti preteče današnjih arbitražnih sudova. Vredan pomena jeste i slučaj ,, Alabama’’ rešen u Ženevi 1872. godine. Spor je nastao povodom optužbe SAD-a da je Velika Britanija za vreme građanskog rata u svojim lukama pravila i otpremala brodove za oružane snage južnih država i time prekršila obavezu neutralne države. Na osnovu Vašingtonskog ugovora iz 1871. spor je iznet pred petočlanu komisiju koja je osudila Veliku Britaniju da plati odštetu u iznosu od 15,5 miliona dolara. Ovu presudu je Velika Britanija i izvršila u predviđenom roku. Ovaj spor je izuzetno bitan za razvoj arbitraže iz više razloga. Po prvi put se obrazuje pravi arbitražni sud, a ne mešovita komisija za rešavanje spora. Taj sud činile su sudije trećih država. Takođe se videlo da se važni sporovi mogu rešavati putem arbitraže.

Značajan datum u istoriji razvoja arbitraže predstavljaju Haške mirovne konferencije. Na ovim konferencijama je izvršena i kodifikacija arbitražnih pravila, zasnovana na praksi rešavanja arbitražnih sporova. Na ovim konferencijama je pokušano uvođenje obavezne arbitraže za sporove koji ne dovode u pitanje nacionalnu čast.

Uspeh na Prvoj haškoj konferenciji donosi i osnivanje Stalnog arbitražnog suda. Uprkos nazivu to nije stalni sud već spisak kandidata za sudije koje imenuju države ugovornice. Svaka država potpisnica imenuju najviše 4 ličnosti na period od 6 godina. U slučaju spora države imaju mogućnost da sa ovog spiska odaberu sudije koje će rešavati njihov spor. Prema tome sudije ne sude stalno, već se nalaze na spisku i na raspolaganju državama u slučaju potrebe.

Tokom 20. veka dolazi do potpisivanja više konvencija koje su uticale na razvoj arbitraže kao sto su Ženevski protokol iz 1923., Ženevska konvencija iz 1927., Njujorška konvencija iz 1958. kao i Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. Takodje na razvoj arbitraže, posebno međunarodne, posle Drugog svetskog rata
uticao  je i sve veći rast međunarodne trgovine koji je sa sobom donosi i probleme koje je trebalo rešiti što efikasnije pa je arbitraža samim tim dobijala sve veći značaj.