Azijska finansijska kriza

UVOD
Azijska finansijska kriza iz 1997. godine predstavlja ekonomski događaj koji je iznenadio svetsku stručnu javnost brutalnošću kojom je zadesio ekonomije jugoistočne Azije, intezivno se proširivši i zahvativši i signifikantan deo ekonomija razvijenih zemalja. Time je u najneposrednijem smislu dokazana teza o egzistiranju i funkcionisanju međunarodnog finansijskog sistema, ali je i istaknuta zabrinutost ekonomske profesije zbog njegovog važnog negativnog aspekta: mogućnosti da se finansijski kolaps iz jedne zemlje olako prelije na ostale nacionalne ekonomije, ugrožavajući zdravlje čak i vodećih ekonomija sveta.
Finansijske krize ne predstavljaju ekonomski novum. Monetarna istorija poslednjih 400 godina obiluje finansijskim krizama. Iako po izbijanju predstavljaju šok za ekonomske transaktore, empirija nas podučava o mogućnosti pojave periodične humane iracionalnosti širokih razmera, motivisane dubokom potrebom za brzim bogaćenjem i lagodnim životom, nasuprot načelu na kome se bazira ekonomska teorija o racionalnosti ekonomskih transaktora. Finansijske krize simultano prate istoriju kapitalističkog uređenja, pri čemu, za razliku od prve tri četvrtine 19. veka tokom kojih su se javljale poštujući princip vremenske regularnosti (1816, 1826, 1837, 1847, 1857, 1866), finansijske krize u periodu nakon su iskazivale manju regularnost izbijanja (1873, 1907, 1921, 1929). Ipak, frekventnost i oštrina međunarodnih finansijskih kriza su se, kako uočava White (2000), značajno uvećali tokom prethodnih 20-tak godina, paralelno sa jačanjem tendencije globalizacije finansijskih tržišta, obaranjem sektorskih barijera (među bankama, investicionim kućama i osiguravajućim kompanijama) i rastom integracije i kompleksnosti međunarodnih finansijskih tržišta.
Finansijska nestabilnost može imati različite pojavne oblike: kratkoročna cenovna volatilnost, srednjeročna nestabilnost (uključujući problem ’ekscesivnih’ međunarodnih kretanja kapitala) i domino efekat. Svaki od ovih pojavnih oblika ima brojne uzroke, koje je potrebno poznavati da bi se dala adekvatna sugestija za kroćenje krize i saniranje štete.
Finansijske krize koje su izbijale poslednjih decenija imale su razarajuće socijalne, ekonomske i političke posledice,a vrlo često i sistematske reperkusije za međunarodni finansijski sistem u celini. Finansijske krize i bankroti banaka rezultiraju iz implozije finansijskog mehura cena aktive ili iz oštre i nagle depresijacije nacionalne valute na deviznom tržištu; ponekad valutne krize predstavljaju okidač bankarskih kriza, aponekad bankarske krize predstavljaju okidač valutnih kriza. Logično, finansijske krize po stišavanju navode na potrebu za racionalnim retrospektivnim osvrtom i utvrđivanjem troška – troškovi se najčešće mere procentom izgubljenog bruto društvenog proizvoda, odnosno kočenjem ekonomskog progresa, kao i troškovima krize po poreske obveznike.