Biljni genetički izvori

BILJNI GENETIČKI IZVORI, BANKE GENA
Mada su gajene biljke, pored prirodne selekcije, bile u više od 10000 poslednjih godina izložene i neprekidnoj selekciji od strane čoveka, najveći napredak u oplemenjivanju je podstignut u ovom stoleću. U svim važnijim poljoprivrednim biljkama dobijene su visokorodne sorte. U nekih gajenih biljaka prinosi su za samo nekoliko poslednjih decenija višestruko uvećani.
Međutima, taj opsti napredak ostvaren razvojem i uvođenjem u proizvodnu praksu novih sorata i hibrida gajenih biljaka doveo je do zabrinjavajućeg osiromašenja prirodnih rezervi genetičke varijabilnosti, kao oswnove budućih programa oplemenjivanja biljaka. Takva praksa vodi opasnom smanjenju na mali broj najproduktivnijih uniformnih sorata, sa smanjenim potecijalnim mogućnostima daljeg genetičkog poboljšanja i povećanom osetljivošću prema novim bolestima i drugim nepovoljnim uslovima gajenja.
Svi programi oplemenjivanja biljaka su najvećim delom bili zasnovani, a za pojedine biljne vrste i u pojedinim oblastima su još i danas, na korišćenju primitivnih, lokalnih sorata. Te sorte, koje su u najvećem broju slučajeva predstavljale populacije, bile su izvanredan rezervoar za otpornost prema različitim bolestima i štetočinama, kao iza druga agronomski važna svojstva. Međutim te stare, neselekcionisane lokalne sorte su se sve više povlačile i usstupale mesto novim, boljim, produktivnijim sortama. Tako se, sa gubitkom starih,lokalnih sorata, postepeno gubila i neophodna genetička varijabilnost, kao osnova drugih poželjnih osobina.
U nekoliko poslednjih decenija, pored uvođenja novih produktivnih sotata i hibrida, najčešće genetičkih uniformnih, menjao se i sistem gajenja. Umesto malih parcela sa genetički varijabilnim i mesnim prilikama adaptiranim sortama, u čijem su susestvu često rasli njihovi divlji srodnici, došle su velike parcele sa jednom jedinom, genetički uniformnom sortom. Sve više su korišćene sorte prilagođene novim proizvodnim uslovima koji zahtevaju povećanu primenu mineralnih đubriva, hemijsku kontrolu korova, navađivanje.
Štetne posledice koje nastaju gubitkom brojnih starih sorata, što vodi sužavanju genetičke varijabilnosti, postale su uočljive tek u četvrtoj i petoj deceniji ovog stoleća, ali su organizovani napori da se preostali genetički izvori sačuvaju praktično počeli da se ostvaruju tek u poslednjih dvadeset godina. Pošlo se od saznanja da se sa gubitkom genetičke varijabilnosti u velikoj meri ograničavaju mogućnosti budućih programa oplemenjivanja. Očigledna je postala potreba za očuvanjem još postojeće raznovrsnosti bar glavnih poljoprivrednih kultura.
Iako je u naše vreme gubitak genetičke varijabilnosti tako brz i ozbiljan da postoji opasnost da se poneki izvori nepovratno izgube, još se ne shvata na svim mestima i na svim nivoima stvarna opasnost od toga po buduće rastuće potrebe za povećanjem proizvodnje hrane i industrijskih sirovina. Tako, na primer, skorašnja istraživanja u oblasti Mediterana, Bliskog istoka i centrale Azije pokazuju da je veliki broj lokalnih tipova pšenice i drugih vrsta u periodu od Vavilovljeve ekspedicije već sasvim nestao iz svojih prirodnih staništa, ili postao mnogo ređi. Slična upozorenja dolaze i iz drugih delova sveta.