Ljudi su moralna bića zato što žive u mreži moralnih, recipročnih prava i obaveza. U stanju smo da razlikujemo dobro od zla, da prihvatimo odgovornost i krivicu, na način na koji druge životinje ne mogu. Na tome se može bazirati ne-religijska posebnost ljudskog bića kao moralnog bića.

Tačno je da novorođenčad, pa čak i starija deca, ne mogu da deluju kao moralni agenti i da ih ne smatramo moralno odgovornim za njihove postupke. Ali, deca odrastaju i postaju punopravni članovi moralne zajednice.

Ćelija koja nastaje spajanjem jajne ćelije i spermatozoida je nužan, ali ne i dovoljan uslov za nastanak ljudskog bića. Ljudsko biće je ishod dugačkog puta koji počinje jednom, nevidljivom ćelijom, a završava se svesnim moralnim agentom. Ne postoji tačka u kojoj se događa ova promena; reč je o procesu unutar kojeg je nemoguće locirati i fiksno odrediti momenat u kojem ne-biće postaje ljudsko biće ili ne-osoba prerasta u osobu. S druge strane, postoje granice koje markiraju kvalitativne promene na putu od jednoćelijskog organizma do moralnog agenta. Jedna od njih je čin rođenja.

Fizički, fetus je deo tela žene (majke). Zbog toga govorimo o ženinom pravu na izbor u kontekstu abortusa. Abortus je, dakle, ne stvar ubistva drugog ljudskog bića, već stvar prava žene da ima kontrolu nad svojim telom. Moralni status željenog fetusa, fetusa koji majka želi da odhrani i iznese u bebu, razlikuje se od statusa neželjenog fetusa koji majka želi da abortira. Većina društava prepoznaje ovu moralnu i pravnu razliku između abortusa i ubistva.

Činom rođenja, dolazi do ključne promene. Jedna čisto fizička veza u sve većoj meri postaje društvena. Kao što je fetus fizički deo tela žene koja ga nosi, tako je novorođenče deo zajednice, čovečanstva kao takvog. Njegov moralni status više ne zavisi samo od subjektivne želje majke, već delimično proističe i iz njegovog članstva u moralnoj zajednici. U toj