Ček

1.UVOD
Ček je hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac, trasant daje bezuslovni nalog nekom licu, trasatu da korisniku čeka, remitentu isplati određenu svotu novca iz trasantovog pokrića kod trasata. U našem pravu trasat kod čeka jedino može biti bankarska organizacija, za razliku od menice kod koje trasat može da bude svako fizičko i pravno lice. Ček je sredstvo plaćanja koje je kratko vreme u cirkulaciji. Sličan je menici, i ček je potekao, odnosno razvio se u ranoj srednjovekovnoj trgovačkoj praksi pojedinih razvijenijih zemalja kao što su Italija, Belgija, Holandija i druge.

Ček je vrlo rasprostranjena hartija od vrednosti u savremenom platnom prometu, veoma sličan menici. Ček je najviše u upotrebi u zemljama anglosaksonskog podrčja, naročito u SAD i u Velikoj Britaniji.

Smatra se da etimološki reč ,,ček“ potiče od engleske reči ,,lo cheek“ što znači kontrolisati, proveriti, zadržati. Naime, dužnik je obavezan da kontroliše i proveri da li je izdavalac čeka obezbedio pokriće kada je ček vukao na njega i da zadrži nalog za isplatu ako nema tog pokrića.

2. POJAM I ULOGA ČEKA

Po svojoj pravnoj prirodi i ček je veoma sličan menici, a to znači da spada u grupu pravnih poslova koji nastaju jednostranom izjavom volje. Opšta načela i principi meničnog prava primenjuje se i na ček ako to nije u suprotnosti sa specifičnostima i svojstvima čeka. Saglasno tome, najveći broj pravnih pravila i instituta meničnog prava javlja se i u čekovnom pravu, ili se primenjuje na shodan način kao što su: čekovna načela, čekovni elementi i jedan deo bitnih elemenata čeka i slično.

Ček je strogo formalna hartija od vrednosti, tako da određena isprava, da bi se smatrala čekom mora sadržavati sve zakonom propisane sastojke i da bude označena kao ček. Prema Zakonu o čeku bitni čekovni elementi su: označenje da je ta pisana (pismena) isprava ček, bezuslovni nalog za isplatu određene svote novca iz trasantovog pokrića kod trasata, ime lica koje treba da isplati ček to jest ime trasata, mesto plaćanja čeka, datum i mesto izdavanja čeka, i potpis lica koje je izdalo ček, to jest potpis trasanta. Za razliku od menice, kod čeka nisu bitni elementi ime remitenta, jer ček može da bude i na donosioca. Takođe kod čeka nije bitna dospelost čeka, jer ček uvek dospeva po viđenju.

Pismena isprava koja ne sadrži sve bitne čekovne elemente prema zakonu ne može se smatrati čekom. Ovo se ne odnosi na bitne pretpostavljene čekovne elemente, pod uslovom da se ti elementi mogu pretpostavljati. Bitna pravila o meničnim radnjama uglavnom se primenjuju kada se radi o čeku uz određene specifičnosti.

Ček je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) traži nalog (bezuslovan uput) trasatu (banci) da licu određenom u čeku isplati naznačenom svotu novca iz transantovog pokrića.

Iz definicije čeka se vidi da se ovde uspostavlja pravni odnos između tri subjekta. To su odnosi između izdavaoca čeka (trasanta), čekovnog dužnika (trasata) i imaoca čeka (remitenta) ili nekog drugog lica.

Ček je sredstvo plaćanja koji zamenjuje gotov novac, odnosno to je surogat novca, koji služi za bezgotovinsko plaćanje, zbog čega ima veliki ekonomski značaj.

Sa gledišta vlasnika sredstava, odnosno lica koje vrši plaćanje, upotreba čeka je način da plaćanje bude praktičnije i brže. Bezgotovinskim plaćanjem putem čeka izbegavaju se opasnosti čuvanja i manipulisanja gotovim novccm, kao što su krađa novca, habanje ,novčanica, fizičko uništavanje novčanica i dr. Istovremeno, deponovana sredstva u banci nose kamatu, čime se bar nominalno uvećavaju (realni prinos zavisi od inflacije).

Isprava slična čeku nastala je još u starom veku. Međutim, mnogo sličnije savremenom čeku bile su potvrde koje su izdavali venecijanski bankari svojim klijentima koji su kod njih deponovali novac. Ipak, preovladava mišljenje da se današnji ček pojavio u Engleskoj 1742. god.