Ćelijske organele

UVOD:

Ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih organizama, osim virusa, koji nemaju ćelijsku građu. 1665. Godine, Robert Huk je, posmatrajući na dalekom pretku današnjih svetlosnih mikroskopa tanke komadiće plute, uočio prazne komorice i nazvao ih ćelijama. Zatim je Čeh Purkinje zaključio da ćeliju ispunjava tečni sadržaj, koji je on nazvao protoplazma. Kasnije je Robert Braun konstatovao da u protoplazmi uvek postoji bar jedno jedro. Sva ova istraživanja ćelije vršena su pomoću svetlosnog mikroskopa malih optičkih mogućnosti. Pedesetih godina XX veka, upotreba elektronskog mikroskopa donosi pravu revoluciju u oblasti citologije – nauke o ćelijama. Otkriveno je da se ćelije veoma razlikuju u pogledu svog oblika, građe i veličine.
Uprkos brojnim razlikama, svaka ćelija poseduje:

• ćelijsku membranu – koja odvaja ćeliju od okoline;
• citoplazmu – koja ispunjava unutrašnjost ćelijske membrane.

Ćelije su sposobne da izgrađuju telo, koriste hranljive materije, iz njih dobijaju energiju, a vrše i neke specifične funkcije. Svaka od njih sadrži nasledni materijal i sposobne su da naprave sopstvene kopije. Izgrađene su od mnogo delova, koji se nazivaju organele, od kojih svaka ima različitu funkciju. Ćelijske organele su zapravo komponente, odnosno odeljci citoplazme, koji imaju odgovarajući oblik, veličinu, strukturu i funkciju. Preko organela, ćelija ostvaruje većinu svojih aktivnosti.
U zavisnosti od procesa koji se u njima odigravaju, ćelijske organele se mogu svrstati u nekoliko grupa. Endoplazmina mreža, odnosno retikulum, zajedno sa ribozomima i Goldžijevim aparatom, učestvuje u procesima sinteze lipida i proteina. Komponente lizozomskog sistema učestvuju u procesima razlaganja različitih supstrata unutar ćelije i u vanćelijskoj sredini. Biljne ćelije poseduju vakuole, ćelijske organele koje imaju neka svojstva komponenata lizozomskog sistema. Adenozin – trifosfat obezbeđuje hemijsku energiju za sve procese koji se odigravaju u ćeliji. Njegovo obnavljanje, sinteza ATP – a, odigrava se u mitohondrijama. Jednu vrstu plastida, ćelijskih organela koje odlikuju biljne ćelije – hloroplaste, karakteriše proces fotosinteze, koji omogućava sintezu organskih molekula.
Ćelije se razlikuju i po sastavu svojih organela. Neke organele, koje se nalaze u biljnim ćelijama, ne mogu se naći u životinjskim ćelijama, a takođe postoje organele koje su svojstvene samo životinjskim ćelijama. Organele koje se nalaze samo u biljnim ćelijama su plastidi, a organele koje se nalaze samo u životinjakim ćelijama su centrozomi. Sve ostale organele svojstvene su i biljnim i životinjskim ćelijama.
Organele se, prema svojoj građi, mogu podeliti u dve grupe:

• membranske organele – organele odvojene od citoplazme sopstvenom membranom;
• nemembranske organele – organele koje ne poseduju membranu, tako da nisu izolovane od citoplazme.

Membranske organele su: jedro sa jedarcetom, Endoplazmatični retikulum, Goldžijev aparat, lizozomi, peroksizomi, mitohondrije i plastidi. U nemembranske organele spadaju: centriole, ribozomi i citoskelet.  Sve organele, bez obzira na svoju građu, veličinu i oblik su veoma važne za normalno funkcionisanje ćelije. Upoznavanje građe i funkcije ćelije predstavlja osnovu za svako dublje proučavanje u biologiji i medicini. Rezultati tog proučavanja doprinose poznavanju normalnog i patološkog stanja ćelije, pa time i čitavog organizma.

CILj RADA:

Cilj mog rada je da što bolje upoznam ćelijske organele, njihovu građu, oblik, položaj u ćeliji, i naravno, njihovu funkciju, odnosno njihovu ulogu u procesima koji se odvijaju u ćeliji. Želim da obogatim svoje znanje o ćelijskim organelama, a samim tim i o citologiji kao jednoj važnoj biološkoj disciplini.